„Lalkova kuća“ po planu inženjera Franca Zelenog

Zgrada o kojoj je reč, do pre petnaestak godina, još uvek je bila jedna od simbola starih požarevačkih kafana, sa nadaleko čuvenim imenom „Veliki Bulevar“ označavala je i bila simbol ovog dela grada koji se po njoj nazivao „Bulevar“.

Ovu, nekada najveću, najmarkantniju i najlepšu zgradu požarevačke varoši šesdesetih godina 19. veka treba sačuvati ne samo kao značajan primerak graditeljskog nasleđa Požarevca,koja će kad bude rekonstruisana predstavljati izuzetan spomenik kulture, već i stoga što su se u njoj odigravali važni i interesantni istorijski događaji vezani za istoriju grada pod Čačalicom. Bila je to nekada vrlo lepa i luksuzna kuća jednog od najbogatijih i uglednijih Požarevljana, trgovca Lalka Veljkovića. Bio je Lalko Veljković veliki i bogati trgovac marvom, koji je u svoje vreme, igrao veliku ulogu na požarevačkoj pijaci. Sazidavši kuću na mestu gde se mreža varoških ulica ukrštala praveći popriličan trg, od kojega se odvajao put za Veliko Gradište, Kostolac i Brdnju malu (sada Jugovićeva ulica), kuća je imala dominantan položaj u ovom delu varoši. Svojom veličinom, pretencioznošću, umerenom upotrebom ukrasa na smirenoj fasadi ukazivala je, kako na svoju tako i na solidnost svog vlasnika i predstavljala lep primerak građevinske arhitekture ondašnjeg vremena.

„Lalkova kuća“ kako je zabeležena na planu inženjera Franca Zelenog, dugo je bila poznata pod tim imenom. U ovoj „Lalkovoj kući“ 1879.godine Požarevljani su priredili izuzetno lep doček knezu Milanu Obrenoviću, kneginji Nataliji i malom Aleksandru, prestolonasledniku. Kneževa porodica odsela je u velikoj i lepoj kući trgovca Lalka Veljkovića. Posle srdačnog dočeka i raznih manifestacija delegacija građana predvođena predsednikom opštine, Radojkom Dimitrijevićem poznatijem kao „čiča Radojkom“ otišla je u privremeni dvor, u Lalkovu kuću da pozdravi vladalački dom, a specijalno malog prestolonaslednika. Pozdravljajući kneza, građani su izrazili želju da vide malog prestolonaslednika. Knez im je udovoljio pozvavši kneginju Nataliju iz susedne odaje, da izađe i donese malog princa. Mali Aleksandar, koga je kneginja držala u naručju pružio je svoje ručice prema najbližem građaninu, Miti Šapincu, koji ga je uzeo u ruke na oduševljenje cele delegacije, koja je bila očarana ljubaznim gestom lepe kneginje. Stari Šapinac, u prostosrdačnosti i onom oduševljenju poljubio je dete, protivno svakoj dvorskoj etikeciji i tom prilikom zakačio ga je po obraščiću i nosu svijim debelim brkovima što je izazvalo vrisku i plač malog Aleksandra. Ovaj mali incindent nije pokvario srdačan prijem, ali je ostao u sećanju starih Požarevljana koji su ga godinama prepričavali sećajući se kralja Milana i dinastije Obrenović i njihovih veza sa Požarevcem,a nama u pisanoj formi ostavio,unuk Mite Šapinca,pukovnik Stevan Šapinac.

Nekadašnja gazdinska „Lalkova kuća“, pošto ju je već osiromašeli trgovac Veljko Lalković, sin Lalkov, prodao, počela je da prelazi iz ruke u ruku novih vlasnika.Tako je došla u vlasništvo Dimitrija Radovanovića, koji ju je pretvorio u veliku kafanu, nazvavši je „Bulevar“, a Dimitrije, njen vlasnik postao je poznat kao „Mita Bulevardžija“ kome je poginuo sin Aleksandar, kapetan u Balkanskim ratovima 1913.godine. U ovoj kafani, koja je, ubrzo dobila ime „Veliki Bulevar“ od tada pa sve do pre petnaestak godina odvijao se buran kafanski život sa mnoštvom dogodovština od kojih su neke važne za istoriju Požarevca.Mnogi od ovih istorijskih događanja zabeleženi su na stranicama požarevačkog lista „Građanin“ između dva svetska rata,a potpunu priču o ovoj znamenitoj kafani ispričao je Dragan Feldić u svojoj zanimljivoj knjizi „Kafane starog Požarevca“. Ovaj značajan primerak graditeljskog nasleđa iz 19. veka,biće sačuvan rekonstruisan i vraćen u život sa nekom drugom funkcijom. Nadamo se, kad se ceo trg „Bulevar“ sa svim zgradama,koje ga okružuju bude preuredio,predstavljati lepo uređenu i sačuvanu ambijentalnu celinu koja će svedočiti o vrednosti,nekadašnjeg graditeljskog nasleđa Požarevca,koje svakim danom postaje sve manje nebrigom onih koji su najpozvaniji da ga sačuvaju. Zato, iskreno obradovani, odlukom Gradskog veća i samog gradonačelnika Miodraga Milosavljevića da stave tačku na ovakav odnos prema svom nasleđu,ističemo i ukazujemo na ovaj primer kao nešto novo,bitno kvalitativno,u šta nas uverava i započeta rekonstrukcija palate „Dušmanićeve apoteke“ na Trgu Oslobođenja.