Ledena hladnoća između Beograda i Zagreba

Holm Zundhausen: Istorija Srbije od 19. do 21. veka (28)

Holm Zundhausen (Holm Sundhaussen, Berlin 1942), profesor istorije Jugoistočne Evrope na Institutu za istočnoevropske studije Slobodnog univerziteta u Berlinu i predsednik Naučnog saveta Instituta za istočnoevropske studije u Minhenu. Težište svog naučnog rada nalazi u istraživanju istorijskih procesa jugoistočne Evrope, posebno Jugoslavije i Srbije u XIX i XX veku. Objavio je knjige Istorija Jugoslavije 1918-1980. (Štutgart, Berlin 1982), Eksperiment Jugoslavija. Od osnivanja države do njenog raspada (Manhajm, Lajpcig 1993), Istorijska statistika Srbije 1834-1914. (Minhen 1989).

Njegovu najnoviju knjigu početkom novembra objavljuje izdavačka kuća CLIO iz Beograda, uz čiju saglasnost objavljujemo izvode.

Preveo s nemačkog: Tomislav Bekić

Obim i metode regionalne preraspodele pri istovremenom zapostavljanju osnovnih investicija u ranijim habzburškim područjima, s jedne strane, i bujanje korupcije i javašluka u Beogradu, s druge strane, stvarali su, naročito u Hrvatskoj, klimu nezadovoljstva i ogorčenja. Umesto ranije hrvatsko-mađarske suprotstavljenosti stupila je sada hrvatsko-srpska. Politička opozicija Hrvata nailazila je na sve širi odjek u svim slojevima stanovništva, izvestio je austrijski poslanik u Beogradu, Hofinger, u martu 1922, „jer su privredna depresija, administrativni javašluk i beskrajna korupcija izazvali duboko razočaranje i duboko nezadovoljstvo u državi“. Klima između Zagreba i Beograda ubrzo je bila „okarakterisana ledenom hladnoćom i međusobnom odbojnošću“. Većpomenuta „adresa“ hrvatskih poslanika Seljačke stranke Aleksandru Karađorđeviću iz februara 1921. sadržala je, između ostalog, prekor da je teško stanje u privrednom i finansijskom sektoru „još strašnije“ nego u političkom području. „Na veliko nezadovoljstvo svih privrednih krugova i neopisivo ogorčenje naroda, pre svega je siromašnijim slojevima hrvatskih, slovenačkih i srpskih seljaka i radnika u sklopu zamene krune uzeta jedna petina njihove imovine u gotovini (…) Protiv jednodušnog protesta celokupnog naroda i svih privrednih krugova i korporacija u južnoslovenskom području nekadašnje Austrougarske monarhije, njihove vlade su samovoljno utvrdile i realizovale promenu novca, i to četiri krune za jedan dinar, pa su tako tim besprimernim nasiljem seljačkom i radničkom proletarijatu uzele dalje tri četvrtine njihove gotovine.“ Sedam godina kasnije, u martu 1928, izjavio je budući vođa desno ekstremnog hrvatskog ustaškog pokreta Ante Paveliću Skupštini u Beogradu, da su Hrvati do sloma Habzburške monarhije živeli u blagostanju, a onda je došlo „oslobođenje“, kako se u Beogradu obično govori, i s političkim „oslobođenjem“ Hrvati su ujedno „oslobođeni“ svog novca.

Kraj

Prevodio je sa strašću

Osećanje za ono šta od drugih moramo da saznamo sami o sebi vodilo je univerzitetskog profesora Tomislava Bekića (1935-2008), germanistu, germanoslavistu i prevodioca da se njemu svojstvenim žarom prihvati „Istorije Srbije od 19. do 21. veka“ skoro pre nego što ju je i Holm Zundhausen imao odštampanu na svom nemačkom jeziku.

Čitam elektronsko pismo iz juna 2007: „Poštovani i dragi gospodine Bekiću, raduje me što ste se javili. Knjiga o Srbiji je gotova i nadam se da ću danas ili sutra dobiti prve primerke. Do sada sam je video samo na internetu. Zamoliću izdavača da vam odmah dostavi primerak. Vaš H. Zundhausen“.

Za nekoliko nedelja knjiga će biti u rukama čitalaca u Srbiji. Gotovo u isto vreme biće i godina kako se Tomislav Bekićnije vratio sa lečenja. Prvih ovogodišnjih januarskih dana telefonirao mi je iz bolnice na fruškogorskoj padini: „Evo me na Čarobnom bregu, brzo se vraćam. Čekaju me poslovi.“

U poslednjem velikom prevodu, Zundhausenovoj „Istoriji Srbije“, ostao je zabeležen znak gde treba da nastavi. Tih nekoliko desetina stranica završila je supruga Olga, takođe germanista, „znajući s kakvom je strašću Toma čitao, a potom prevodio ovaj tekst, radujući se unapred da će ga čitaoci imati uskoro u rukama“.

Tu je još jedno pismo Zundhausena: „Spisak prevoda vašeg supruga ostavio je na mene dubok utisak. Zaista je veoma upečatljiv.“

Odajući poštu Tomislavu Bekiću, pisac Ivan Negrišorac je u Matici srpskoj rekao: „Smrću profesora ukinuta je čitava jedna germanistička institucija u srpskoj kulturi. U tom suočavanju imaćemo prilike da razmišljamo o tome koliko jedan jedini čovek može da uradi za čitavu jednu nacionalnu kulturu. Njegova predanost prevodilačkom poslu ukorenjena je upravo u takvoj žarišnoj tački njegove ličnosti, u osećanju misionarstva, pa smo zahvaljujući tome dobili čitav niz dela iz nemačke književnosti i nauke.“

Pored višedecenijskog naučnoistraživačkog rada, Tomislav Bekić„bespoštedno se predavao prevodilaštvu“. U tom obimnom opusu je više od šezdeset knjiga, a još nekoliko ranije predatih izdavačima pojaviće se posle „Istorije Srbije od 19. do 21. veka“. Ulogu prevodioca smatrao je bitnim segmentom poziva, a svakako osnovni zavet mu je bilo istraživanje kulturnih i književnih veza između naše i nemačke kulture. Bekića, „prevodioca koji dodaje vrednosti i čuva original istovremeno“, istorija je posebno privlačila, još od prve takve knjige, „Mehmeda osvajača“ (1968) Franca Babingera, sve do Holma Zundhausena.

Sofokle je govorio da treba sačekati noćda bi se videlo kako je lep bio dan, da treba sačekati smrt da bi se moglo govoriti o nečijem životu. Usudio bih se da malo ispravim velikog Grka. Onima koji znaju da gledaju i vide delo Tomislava Bekića znano je većodavno.

Borivoj Erdeljan