Program stipendiranja Roma i Romkinja u oblasti zdravlja (RHSP) je, između ostalog, i odgovor na jedno od najvažnijih pitanja za našu zajednicu: gde je naše mesto i u Evropi i u ovom društvu.
Do odgovora ćemo doći tako što ćemo stvoriti određeni kadar, određeno zanimanje, kao nešto što će biti romski brend, nešto po čemu će, na evropskom nivou, ljudi prepoznavati Rome. Poput Indijaca koji su prepoznati u sferi IT-a, tako je zamišljeno da medicinski kadar bude nešto po čemu će Romi biti prepoznati. Iz dva razloga: potražnja za medicinskim kadarom u svetu je u porastu, ali i zato što je to način da se ruši ona uobičajena slika koju ljudi imaju o Romima, kao o nekom ko je prljav, neobrazovan i bolestan. Zato činjenica da su Romi lekari – ruši tu predrasudu i dugoročno donosi boljitak romskoj zajednici”, kaže Nenad Vladisavljev iz Udruženja romskih studenata.
Koje su to prepreke na koje nailaze romski studenti?
Svaki romski student, kad dođe na fakultet, suočava se sa ogromnim, unutrašnjim, psihološkim barijerama. Imamo drugačiju vrstu problema, u odnosu na ostale studente. Do tada nikad nisi imao priliku da čuješ ni šta je indeks, šta je kolokvijum, a u većini slučajeva, niti da imaš nekog u porodici ko je ikad studirao. S druge strane, kad se obrazuješ, ti usvajaš određena vrednosna načela, određene obrasce ponašanja, a onda, kad se vraćaš u svoju zajednicu, dolaziš u situaciju da budeš osuđivan zbog toga što si se promenio, jer radiš neke stvari zbog kojih će tvoj romski identitet u zajednici da bude dovođen u pitanje. Jer to nije romsko. Mi Romi tu situaciju rešavamo na dva načina. Jedan je da se asimiluješ i gledaš da se izvučeš iz romske zajednice. A drugi je da kažeš sebi – nije meni mesto među ovim ljudima, ja ću da se vratim kući da budem kao i svi ostali Romi. Naš zadatak kao Udruženja romskih studenata je da upravo u tim unutrašnjim konfliktima pomognemo – da na pozitivan način to reše, da se svaki od tih studenata psihološki konsoliduje sa svojom zajednicom.
Koje su njihove najčešće dileme?
Oni se pitaju: šta bi sad trebalo da rade, gde je njihovo mesto, šta u stvari znači – biti Rom; kako da ostanu Romi, a da budu i obrazovani i da se na drugačiji način ponašaju; šta je ono čega bi trebalo da se odreknu iz svoje zajednice, koji su to negativni elementi u njihovom tradicionalnom poimanju života; kako da dođu u poziciju da veruju u sebe, da oni budu ti koji će da kažu romskoj zajednici – ljudi, ja preuzimam odgovornost kao intelektualac za budućnost svoje zajednice i mi ne bi trebalo da idemo ovim putem, već drugim, boljim…
Kakva je u tome uloga Udruženja romskih studenata?
Zadatak Udruženja je u komponenti zagovaranja: da ta pitanja otvorimo i da im pognemo da oni ostanu svoji, ali da zajedno sa njima vidimo šta mogu da urade za svoju zajednicu. Ne očekujmo da će svi oni biti aktivisti, da će svi da rade u nevladinim organizacijama, ali očekujemo da kroz svoj profesionalni rad zadrže to osećanje pripadnosti romskoj zajednici i da otvoreno govore da su Romi, te da u svom polju delovanja učine sve što mogu. To radimo tako što organizujemo škole u kojima oni maju priliku da se upoznaju, da se okupe, da razgovaraju na te teme, da čuju nešto o istoriji Roma, da čuju neke druge ljude, starije i iskusnije od njih, romske intelektualce, koji su postigli nešto u svojoj profesionalnoj karijeri, da slušaju o nečemu što je specifično vezano za zdravlje Roma, što, možda, ne mogu, na fakultetima. Mentori ih vode kroz teme koje nisu direktno vezane samo za ono što uče na fakultetima, već kroz teme života i zdravlja Roma. A kad se završi školica, dajemo im priliku da praktikuju te veštine koje su stekli, da promene nešto na lokalu, u svojoj sredini. Potom se oni okupljaju u svojim zajednicama, prepoznaju najveće probleme, kad je reč o zdravlju Roma, i pokušavaju da ih reše. Na taj način pokušavamo da ih vežemo za romsku zajednicu, da ostanu aktivni i kad postanu medicinski profesionalci.
Pa ipak, i kad završe škole i fakultete, Romi se i pored toga teško zapošljavaju…
Mi imamo 11 sudenata stipendista koji su završili visoku zdravstvenu školu strukovnih studija u Ćupriji, Beogradu i Novom Sadu. Od njh 11, samo troje radi u struci, a ostali su godinama nezaposleni. Mislim da je sledeći korak upravo rad na afirmativnim merama zapošljavanja obrazovanih Roma. Ne možemo da kažemo da nema političke volje, već da nema političke hrabrosti da se zaposle Romi afirmativnom merom. A to je jedna sjajna poruka koja u ovom trenutku nedostaje kod nas, i pored svih napora. Mi sad, kao narod, imamo kadar, ali smo i dalje, kad su u pitanju institucije, najmanje reprezentovani i to je prioritet u narednom periodu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
