glasi jedini mogući zaključak. Tu je sada došlo do recikliranja otpada, to jest do one stare priče koju je još Milovan Brkić započeo u crnogorskom „Danu“ pre nego što će ga u „Sablji“ pritvoriti, a NIN nastavio kasnije da varira: Duća i Kum „ubijeni su zverski“ u Centralnom zatvoru, pa doneseni i podmetnuti u Meljaku; Milovan Brkić bio je tada za svaki slučaj dodao još i Legiju među „zverski ubijene u CZ“, sve u nastupu kreativne imaginacije. Najnoviji doprinos ovoj trenutnoj kampanji pojavio se za vikend: Duća je u CZ hteo pred smrt da vidi Čedu, ali ga Čeda nije „ispoštovao“, sram ga bilo da ga bude.
E, sad: na stranu i taj sumrak svake pameti i pristojnosti, sumrak na koji smo već – hvala na pitanju – oguglali sasvim. Kad se setimo čega smo se sve naslušali u Skupštini, ovo ne odudara mnogo. Neizbežno pitanje, međutim, glasi: ko ovo radi i zašto, pri čemu je važnije zašto?
Ali, idemo redom: ovo radi medijska logistika zaverenika i njihovih političkih inspiratora, „Revolverjournalismus“ na nemačkom (razumeli ste), logistika koja deli istu ideologiju mrakobesnog šovinizma i klerofašizma sa onima koji su atentat podstakli, ohrabrili i kasnije pravdali.
A zašto? Zato što je deo te logistike i aparat heroinskim novcem debelo plaćenih mafijaških advokata consigliera, aparat koji revolversku štampu i snabdeva „poverljivim informacijama“ na redovnoj osnovi, pa se to onda dade lepo uporediti i videti odakle šta stiže. „Patriotska“ advokatska punomoć postala je univerzalna profitabilna industrija: isti „patrioti“ zastupaju i brane i ove i one; i na Specijalnom sudu i u Hagu. Kazaće neko da je to advokatski posao; jeste – dok advokati ne pribegavaju političkim argumentacijama i „patriotskom“ diskursu; jeste – dok advokati brane čoveka, a ne zločin; ta osnovna linija razgraničenja pređena je i pred Specijalnim sudom i u Hagu.
Ima za to jedno jednostavno i banalno (Zlo je uvek banalno) objašnjenje: advokatima em radi taksimetar, em su uzeli grdne pare i naobećavali se svima da će svršiti posao, pa sada treba pokazati neki rezultat; makar u štampi, ako već nije išlo pred sudom. Ako onaj koji advokata plaća ostane u uverenju da je branjenik stradao „politički“, a ne kao zlikovac, lakše će se oprostiti sa svojim novcima. Uostalom, još je Fransoa Rable upotrebio za pohlepnog čoveka poređenje „zinuo kao advokatska torba“.
Očekivao sam da će se neko osvrnuti na te gadosti, pa sam čekao do sada. Nije se osvrnuo niko, što je zabrinjavajuće: prag javne osetljivosti na blesavost, bezobrazluk, bestidnost i agresivnost očigledno je podignut skoro do nivoa bezosećajnosti i cinizma. Nikakvo čudo: evo već osamnaest godina navikavaju nas na sebe; sve su pokušali, a veći deo im je prošao; tome je tako kad pametan popušta.
PS: Slobodan Antonić komplimentirao je moju „kreativnost“ u „Politici“. Nažalost, nisam bio „kreativan“: opis „srbskog patriote“ kao „nabildanog komada govedine sa dvolitarskim pivom u ruci“ opis je koji potiče iz ponovljenog neposrednog uvida svojim, to jest mojim, očima. Ja sam samo bio precizan.