Rođen je u Užicu, 1957. godine. Završio je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu i kao stipendista Herderove fondacije, magistrirao u Beču. Živeo je u Londonu, a u Francuskoj od 1994. godine, gde je stekao međunarodnu reputaciju. Izlagao je u najpoznatijim galerijama svetskih metropola. Dobitnik je mnogih priznanja, od domaće nagrade Fonda Nedeljko Gvozdenović, do najprestižnije državne nagrade za slikarstvo u Francuskoj – „Fondasion d’ Frans“.

Njegovo snažno, sugestivno i apstraktno slikarstvo, kroz prikaz ljudskog tela, analizira sukob duhovnog i materijalnog, ukazuje na prolaznost. U slikarskoj originalnosti i crtačkoj virtuoznosti prepoznaju se univerzalne vrednosti i vrhunska estetika. Energičnog kolorita, fantastične i figurativne matrice, Žilićeve slike su likovno svedočanstvo i o ljudskoj patnji krajem 20. i početkom 21. veka. Kritičari su u njemu prepoznali „slikara koji ne samo da iskazuje osećanja, već ume i bojom da misli“ i poredili ga sa Dadom Đurićem, Vladimirom Veličkovićem, Ljubom Popovićem i Milošem Šobajićem, za koje je i sam govorio da su mu uzori.

Nenadu Žiliću pripada zasluga što je 2001. godine, prvi put na Balkanu, u Gradskoj galeriji u Užicu postavljena izložba Pariski jesenji salon, koju je otvorio pokojni premijer Zoran Đinđić. Naredne godine na tom salonu u Parizu, omogućio je da se predstave i umetnici iz Srbije, postavkom Savremena srpska umetnost.

Poslednji put boravio je u Užicu u martu prošle godine, kada je u Gradskoj galeriji bila priređena retrospektivna izložba od dvadesetak njegovih dela. Tada je Užicu poklonio svoje platno Sveti Đorđe, koje je postavljeno u holu zgrade Skupštine grada.

Nenad Žilić biće sahranjen u Užicu, a datum sahrane biće naknadno određen.

Kvazivrednosti

Epoha u kojoj živim za mene je antiduhovna i kukavička, opterećena agresijom netalentovanih“, napisao je Žilić uoči dobijanja najznačajnije francuske nagrade za slikarstvo, a potom dodao da „konceptualna umetnost nastoji da kulturnoj javnosti nametne svoju ‘industriju ničega’ kao jedini reprezentativni izraz savremene umetnosti“. „Naspram takvih kvazivrednosti, uprkos svim destrukcijama koje obeležavaju vekove, vrhunska umetnička dela svedoče o neprekidnom ljudskom naporu da održi i prenese duhovnu supstancu egzistencije“, upozorio je tada Žilić.