Sličnu priču čućete i od mnogih drugih. Pavlo Jakoja Brajović, osnivač i dugogodišnji predsednik „Morače-Rozafe“, govori kako su se u vreme kada su morali da promene prezime, njegovi roditelji registrovali kao Jakoja po dedi Jaku, a inače su Brajovići, mada im to nigde u dokumentima ne piše.

Enver Hodžina politika asimilacije

Koreni priče o dva prezimena su duboki i sežu u srž Enver Hodžinog totalitarnog režima. Pre drugog svetskog rata, Srbi su po nekim pokazateljima činili najbrojniju manjinu u Albaniji. Dvadesetih godina prošlog veka postojale su tri srpske škole u Skadru i jedna u Vraki, a u Skadru su bila aktivna i omladinska društva „Guslar“ i „Obilić“. Danas u Skadru nema čak nijednog odeljenja sa nastavom na srpskom jeziku, a škola u Vraki zatvorena je još davne 1934. godine.

Kako je došlo do toga da čitava jedna zajednica bude potpuno izbrisana i poništena? Razlozi su pre ideološki nego nacionalistički. Diktatorski režim Envera Hodže video je SFRJ i SSSR kao glavnu pretnju i „revizioniste“, i ulagao je velike napore da spreči uticaje iz tada ekonomski i politički neuporedivo veće i moćnije Jugoslavije. Zabranjivano je gledanje i slušanje radio i TV programa iz SFRJ, a pod posebnom pažnjom je bila srpska zajednica, pa se tako samo zbog upotrebe srpskog jezika u Skadru moglo završiti i u zatvoru. Upravo zato se najviše srpskih jezičkih praksi i sačuvalo po selima, koja su znatno manje bila pod uticajem državne politike i prismotre.

Ipak, režim koji je trajao skoro pola veka ostavio je neizbrisive posledice – albanizovana imena i prezimena, dve generacije lišene svog jezičkog i kulturnog identiteta, pa je takvu situaciju teško izmeniti bez sistematskih napora. Pavlo Jakoja Brajović o tome govori sa rezignacijom i osećanjem nepravde: „i danas opet se boju ljudi da se izjasnu ko su i šta su. Teško je biti Srbin u Skadar i u Albaniju. Imamo dosta koji su protiv nas, koji velju da smo '48 godine završili posaž sa Srbima i Crnogorcima u Albaniju, a mi se borimo, kažujemo njima da najviše narodnih heroja, nacionalno oslobodilačke borbe su bili Srbi, to znaju svi Skadrani, najviši pomoćnici Envera Hodže u tom vreme – tako kako je bilo, dal' je pozitivno ili negativno to je druga rabota – su bili Srbi koji su pomogli Envera Hodžu da on postane prvi sekretar Komunističke partije Albanije“.

Rat brojkama i bojkot popisa

Dodatna zanimljivost za Srbe u Skadru jeste njihovo neprihvatanje jezičkih i nacionalnih razlika između Srba i Crnogoraca. Naime, Srbi u Skadru su mahom poreklom iz Crne Gore, svoj jezik dosledno zovu srpskim a izjašnjavaju se zvanično kao Srbo-Crnogoci. Uz sve pritiske i iskušenja kojima su (bili) izloženi, ne trebaju im, izgleda, još i interne podele, i zvanično se izjašnjavaju kao srpsko-crnogorska manjina.

Po procenama udruženja Morača – Rozafa, u Albaniji živi 30.000 pripadnika srpsko-crnogorske manjine, mada se u zvaničnom popisu stanovništva iz 2011. godine kao Srbi ili Crnogorci u Albaniji izjasnilo svega petstotinak ljudi. Razloge ove disproporcije objašnjava Bledar Bašanović, član udruženja „Morača-Rozafa“ i zvanični predstavnik srpsko-crnogorske manjine u okviru komiteta za nacionalne manjine Albanije.

Popis stanovništva nije reprezentativan kada je reč o nacionalnim manjinama, smatra Bašanović, jer su ga bojkotovale sve nacionalne manjine i one ne priznaju rezultate tog popisa. „Razlog za bojkot bio je uvođenje nekih zakonskih odredbi u poslednjem trenutku, a koje su u parlamentu 'progurale' nacionalističke partije. Time je iz prvobitnog predloga zakona ukinuto svega par reči, ali koje znače mnogo. U predlogu zakona stajalo je da svako netačno i lažno izjašnjavanje predstavlja prekršaj, i kažnjava se globom od nekih 100 000 leka (oko 700 evra), osim senzitivnih pitanja koje se tiču maternjeg jezika, nacionalnosti i veroispovesti“. Ukidanjem tog dela rečenice „osim senzitivnih pitanja“ sva pitanja su postala objekt kažnjavanja ukoliko bi došlo do upoređenja sa zvaničnim statističkim podacima kakve su matične knjige, a u kojima je najveći broj Srba upisan kao Albanci. „Time je njima direktno osporavano pravo da se slobodno izjašnjavaju shodno njihovoj volji“, ističe Bašanović.

Upoređujući poziciju albanske manjine u Srbiji i srpske u Albaniji, Bašanović nema dilemu da je položaj Albanaca u Preševu, Bujanovcu i Medveđi znatno povoljniji od položaja Srbo-Crnogoraca u Skadru. „Mi smatramo da albanska zajednica u Srbiji i srpsko-cronogorska u Albaniji zbog brojčanog odnosa i različitih istorijskih okolnosti donekle ne mogu da se uporede, ali smatram da oni imaju znatno povoljniji položaj, da dobijaju značajna finansijska sredstva, dok Albanija manjinama još uvek ne daje posebna sredstva za projekte, za razvoj njihovog kulturnog, obrazovnog i socijalnog života“. I Velimir/Artur Popaj/Popović ima slično mišljenje: „Pomoć nama dolazi samo od Srbije, i sa albanskom vladom što se tiče pomoći nismo zadovoljni, jer ako se govori o ulogi pariteta mislimo da i oni treba da ulože nešto za našu manjinu kao što ulaže država Srbija za albansku nacionalnu manjinu u Preševu, Medveđu, Bujanovcu i đe drugo“.

Ka obnovi ličnih dokumenata i školstva

Ukratko, Albanija je u protekloj deceniji donela niz proevropskih propisa u oblasti zaštite nacionalnih manjina, ali je osnovni problem njihova primena. Tako Srbi danas deklarativno imaju pravo da koriste svoja imena i prezimena, ali u praksi to znači, najpre, ozbiljne finansijske troškove prilikom promene svih ličnih dokumenata, nepoznanice oko usklađenosti novih dokumenata sa matičnim knjigama i drugim podacima o ličnosti, neravnopravnost prilikom zapošljavanja i učešća u javnom životu, pa je sasvim očekivano da povratka na stara prezimena i krštena imena još uvek nema, ističu naši sagovornici. Bašanović predlaže da se ova pitanja urede preko nekog međudržavnog akta koji bi se ticao nacionalnih manjina, a u skladu sa pozitivnim propisima Saveta Evrope i drugim evropskim aktima o zaštiti manjina.

Priča o Srbima u Skadru, tako, umnogome je i priča o samom Balkanu, na kom su različite etničke zajednice vekovima koegzistirale, da bi tokom burnog dvadesetog veka manjine postale trn u oku novonastalim nacionalnim državama i bivale asimilovane. Priče iz 1990-ih o obnovi Dušanovog carstva, Skender-begovom srpskom poreklu i srpskom srednjovekovnom Skadru samo su dodatno antagonizovale srpsko-albanske odnose i donele nove pritiske srpskoj zajednici na severu Albanije. Zdrav početak jednog novog odnosa predstavljalo bi, zato, zajedničko zalaganje Srbije, Albanije i EU na doslednoj primeni zakonodavstva u oblasti zaštite manjina. Potez u dobrom pravcu predstavljaju stipendije koje država Srbija daje pripadnicima srpske zajednice iz Albanije, pa tako u ovom trenutku imamo desetine devojaka i mladića iz Skadra, Vrake i Lješa na studijama u Srbiji. Još bolje bi bilo stvoriti uslove da se, posle više od osamdeset godina, u skadarskom kraju napokon ponovo aktivira nastava na srpskom jeziku. U tom kontekstu, reči Velimira iz Vrake zvuče kao da su iz doba Dositeja ili Vuka Karadžića: „Sa pomoći koja dolazi od Republike Srbije moramo biti zadovoljni jer mi znamo kakva je situacija i koliko se sredstava može odrijediti za nas i za naše održavanje. Da li bi trebalo nešto više? Pa, oh, bilo bi dobro otvoriti jednu stalnu školu gdje se može učiti svaki dan a ne ovako dva puta nedeljno učimo po jedan sat pa nakon nedelje dana još jedan sat, pa zamislite samo koliko se može naučiti“. Eto, dakle, ako nakon ratova i hiljada srpskih i albanskih života stara Srbija nije uspela da obezbedi sebi izlaz na more preko Skadra, u čemu joj je Evropa zdušno odmogla, mogla bi recimo danas uz evropsku pomoć da Velimiru i njegovim sunarodnicima obezbedi jednu školu.

(Tekst je nastao u okviru projekta „Naški jezik: očuvanje kulturnog i etničkog identiteta govornika srpskog jezika na severu Albanije“, koji je podržala Uprava za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu)

Kolektivno deklarisanje

Srbo-Crnogorci u Albaniji žive prevashodno u skadarskom kraju i naseljima komune Grujemira na severu zemlje, kao što su Vraka, Mali i Veliki Borič, Kopilić, Gril, Kamica, Stari i Novi Štoj, Dobrac, Golem, ali se srpski jezik sreće i u Lješu, Draču, Tirani, Elbasanu, Fieru i Beratu, kao i u selima Ljubovša i Gamil čiji su se muslimanski stanovnici nedavno kolektivno deklarisali kao Srbi. O ovim poslednjima zna se jako malo, po svemu sudeći je reč o relativno novijim doseljenicima iz Sandžaka, a o njihovim motivima da se otvoreno izjasne kao Srbi ne može se znati ništa dok neko tamo ne ode i popriča s tim ljudima.