Lozinka: „Objekat je srušen“

U svetu su već predviđali da se crni oblaci nadvijaju nad Jugoslavijom. Američki predsednik Karter upozoravao je sovjetskog vođu Breženjeva da ne destabilizuje „krhku zemlju“ uz istovremeno precizno planiranje na koji način će biti obezbeđeno ogromno prisustvo stranih delegacija na Titovoj sahrani (152), dok je detalje o tome kreirala kasnija američka državna sekretarka sa beogradskom prošlošću, Medlin Olbrajt.

Bez obzira na sve, krajnja prognoza posledica Titovog nestanka sa političke scene bila je poražavajuća: „Ukoliko niko ne pokuša da poremeti delikatnu ravnotežu u Jugoslaviji, ni SAD, ni Sovjetski Savez, ni Kina, posle nekoliko godina pucanje će početi samo po sebi. Fasada jedinstva može biti ugrožena neslaganjima Srba ili Hrvata povodom razvojnih projekata ili ekonomskih prioriteta, a nemire na ulicama Zagreba neće imati ko da smiri kao što je to Tito činio bezbroj puta u prošlosti“, zaključila je već tada analiza CIA.

Predsedništvo SFRJ je odlučilo da se aktivira plan odbrane „Zenit“. Njime je praktično uvedeno vanredno stanje u zemlji, uz istovremeno organizovanje stalnih dežurstava i posebnih mera u svim organizacijama i ustanovama, od škola i mesnih zajednica, do preduzeća i drugih državnih organa.

Od prvog dana postavilo se i pitanje da li Tito ima negde napisan testament. Od početka bolesti, niko u državnom rukovodstvu nije znao da li uistinu postoji nekakva Titova oporuka.

Zbog toga i zbog čuvanja Titove dokumentacije i arhive, zaključeno je da državno Predsedništvo donese hitnu odluku da se odmah zapečate sve kase koje je koristio Predsednik Republike. Ključevi su bili kod Tita. Odlučeno je, takođe, da se odmah utvrdi i realizuje plan zaštite rezidencija u kojima je Tito boravio – pristup je moglo da ima samo zaposleno osoblje. To je impliciralo da će Titova supruga Jovanka posle Titove smrti biti iseljena iz rezidencije u Užičkoj.

Jovanka Broz je kasnije govorila da je Tito imao neku vrstu testamentarne želje koju je poverio njoj, ali da joj je taj papir kao i sve ostalo oduzeto posle Titove smrti, kada je bila primorana da napusti kuću u Užičkoj.

U svojim dnevnicima, tadašnji ministar odbrane, general Nikola Ljubičić, 20. aprila je zabeležio: „Tito se dugo borio. Pa i ova borba se bliži kraju“. Na dan kada je Tito umro, 4. maja 1980, Ljubičić je zabeležio: „Negde iza podne zvoni telefon. Ovde Ljubljana, glasi poziv. Čim zovu u ovo doba, znao sam da nešto loše treba očekivati.

– Stanje je teško i ozbiljno, obaveštava me admiral Kostić. I dalje sam se nadao. Nešto kasnije opet zove Ljubljana. Opet Kostić obaveštava da se stanje pogoršava. Sve visi o koncu, govori tužnim glasom. Bilo je oko tri sata, odnosno 15.36 ili 15.37 kada je Kostić javio: ‘Objekat je srušen.’ To je bila dogovorena lozinka. Za sve ovo vreme od 13 godina, nikada se nije naljutio na mene, nikada mi nije uputio oštru reč. Samo blag osmeh i potvrda da je to dobro. Nekada je upozoravao na neka rešenja, ali uvek da me ne povredi. Lične napade nije primao k srcu. Samo se znao nasmejati i uz neku njemu svojstvenu dosetku pokazao da ga se to ne tiče. On je bio sav u politici, u problemima i rešenjima, a nije bio opterećen sobom“, napisao je Ljubičić.

Početkom 1980. Tito i Jugoslavija bile su jedna od dominantnih tema administracije u Vašingtonu, kojoj je na čelu bio predsednik Džimi Karter. Prema svedočenju višedecenijskog sovjetskog ambasadora u Vašingtonu, Anatolija Dobrinjina u knjizi „In Confidence – Moscow’s Ambassador to America’s Six Cold War Presidents“, lično mu se obratio Karterov državni sekretar Sajrus Vens, s kojim je inače imao veoma bliske odnose, s pitanjem o sovjetskim namerama prema Jugoslaviji, i koji je kasnije bio posrednik u sukobima u Jugoslaviji. „Vens je uporedio ovo (eventualni sovjetski napad na Iran ili Pakistan iz Avganistana, prim. aut.) s hipotetičkim napadom na Jugoslaviju posle Titove smrti, što bi dovelo naše odnose na ivicu katastrofe“, piše Dobrinjin. Vens je u razgovoru nastavio da insistira na pitanju odnosa prema Jugoslaviji, na šta je Dobrinjin odgovorio da takvi planovi ne postoji govoreći s „poznavanjem stvari“, budući da se upravo vratio iz Moskve, ali je napomenuo da je osetio da iza takvih pitanja stoji „geopolitička teorija Zbignjeva Bžežinskog, koji se uvek interesovao za sovjetsku veliku strategiju“ i čija su shvatanja dominirala u Vašingtonu i Karterovoj administraciji u to doba.

Budući da nije bio siguran kako će se Sovjeti ponašati, predsednik Karter je naredio da se sastane uži tim Saveta za nacionalnu bezbednost, kome je predsedavao pomoćnik savetnika Bžežinskog Dejvid Aron, i da utvrdi držanje američke vlade za slučaj Titove smrti i njegove sahrane.

Nastaviće se

Šifra tokom bolesti – „zero“

Tokom Titove bolesti u Kliničkom centru u Ljubljani postojala je stalna svakodnevna komunikacija između bolnice i državnih organa. Pored Tita u Ljubljani svakodnevno su bile dežurne ekipe, a najneposredniju vezu sa državnim i partijskim vrhom održavao je Titov ađutant u to vreme, admiral Zvonko Kostić. Najangažovaniji članovi dežurnih ekipa gotovo da nisu ni izlazili iz Kliničkog centra, a lekari iz Konzilijuma prvih mesec dana Titove bolesti uopšte nisu napuštali bolnicu. U komunikacijama sa spoljnim svetom, između rukovodstva i državnih organa ustanovljen je poseban sistem šifara za pojedine ličnosti i pojedine situacije kako informacije ne bi bile dostupne brojnim zainteresovanim stranama koje su napeto pratile razvoj Titove bolesti. U tom šifrarniku, kodno ime za Tita tokom bolesti bilo je „zero“.