Nedavnim objavljivanjem Mape potopljenih brodova beogradskog akvatorijuma Udruženje građana „Voda i arheologija“ pokušava da skrene pažnju javnosti, ali i nadležnih državnih institucija na važnost istraživanja, zaštite, prezentacije i popularizaciji podvodne baštine.

– Ova mapa je naš prvi „proizvod“ u okviru projekta „U potrazi za šajkom“, čiji je cilj izrada nacionalnog registra potopljenih istorijskih plovnih objekata. Ta priča je prilično zapostavljena i nepoznata. Cilj ove mape je da privuče pažnju, a samim tim eventualno i sredstva za ozbiljnija istraživanja. Izrada nacionalnog registra potopljenih istorijskih brodova je segment našeg dugoročnog plana da Srbija ratifikuje Uneskovu konvenciju o zaštiti podvodne kulturne baštine, koja sada u ovoj državi apsolutno nema pravo na postojanje – objašnjava za Danas podvodni arheolog Gordana Karović, predsednik Udruženja „Voda i arheologija“, inače savetnik u Muzeju nauke i tehnike, gde vodi Zbirku rečnog brodarstva.

Priču o podvodnoj mapi Beograda pokrenulo je pitanje prijatelja Udruženja „Voda i arheologija“ Zorana Nikolića: „Kako bi izgledala šetnja po koritu Dunava i Save kad bi njihove vode presušile?“ Udruženje je pokušalo da odgovor pronađe pomoću postojećih istorijskih podataka o brodolomima u vodama oko Beograda, za koji Gordana Karović tvrdi da je „zbog kontinuiteta života i postojanja grada na ovim prostorima najzanimljiviji i najizazovniji za istraživanje u Srbiji“.

– Položaj Beograda u središtu geografske oblasti u kojoj se u Dunav ulivaju velike i značajne pritoke: Sava, Drava, Tisa, Tamiš, Begej i Velika Morava, činio ga je kroz istoriju lukom trgovačkih brodova, sedištem rečnih flotila, mestom sudbonosnih bitaka. Krenuli smo od 15. veka, kada se vezano za Beograd pominje i brodogradilište. U okviru priprema za budući rat protiv Turaka brodovi se nisu gradili samo u Beču i Budimu, nego i Beogradu. Postoji dokument skraja 15. veka, iz kojeg se vidi da je 1494. i 1495, u periodu od godinu dana ovde pod ugovorom radio Italijan – majstor brodogradnje, angažovan da bi u Beogradu gradio fuste – uske, lake, brze brodove plitkog gaza, koji su se kretali pomoći jedara i vesala – objašnjava sagovornica Danasa.

Beogradsko brodogradilište bilo je aktivno i u 16. veku, tokom priprema za ratne pohode sultana Sulejmana, kao za vreme obnove otomanske flote posle poraza u bici kod Lepanta 1571. Tokom 17. i 18. veka u Beogradu su građene šajke, kaici i tombazi, početkom 19. veka lađe nalik na morske brodove, a pre više od 100 godina iz radionice na Čukarici izlazile su drvarice i gvozdeni šlepovi.

Podaci iz sredine 15. veka govore da je u napadu vojske sultana Murata Drugog kod Beograda potopljeno nekoliko turskih brodova, a u opsadi 1456. tri turske galije. Pred kraj 19. veka tonuli su uglavnom putnički brodovi i parni tegljači. Na mapi, ipak, najviše podataka ima za period Prvog i Drugog svetskog rata. Savezničko bombardovanje aprila 1944. je, recimo, pretvorilo Bežanijski zimovnik u groblje brodova – na savsko dno potonulo je 30 plovila, među kojima su bili „Katarina Harle“, tegljači „Kajmakčalan“, „Kraljević Marko“ i „Bosna“, kao i putnički brodovi „Kraljica Marija“ i „Cetinje“. Najsvežiji datum je ovogodišnji – motorni teretni brod Sip iz 1943. potopljen je u Savskom pristaništu 2010.

Na kartu su uneti brodovi koji su izvađeni, kao i oni koji još leže na rečnom dnu. Osim njihovih fotografija iz najboljih dana u legendi su dati i njihovi „lični“ podaci: godina izgradnje, tip broda, datum i uzrok potapanja.

– Mnogo brodova je tonulo, pa su izvađeni, pa su ponovo tonuli. Istraživanja pokazuju da u našoj floti nema broda koji nije tonuo. Posebno što su Prvi i Drugi svetski rat doneli strahovita razaranja. Kraj oba rata završili smo bez ijednog plovnog objekta. Svi su bili potopljeni. Dosta njih leži na rečnom dnu, ali ne smeta plovidbi, tako da neće ni biti vađeni, osim ako se ne organizuje veliko čišćenje reka. To podrazumeva i vađenje starih olupina, gde će i naše Udruženje biti prisutno kako ono što se bude izvadilo iz vode, ne ode u staro gvožđe. Treba sve pribeležiti, a pojedine predmete odneti u Muzej nauke i tehnike, za Zbirku rečnog brodarstva – kaže Gordana Karović.

Ona napominje da, pre svega zbog velikih troškova, restauracija izvučenih brodova, pogotovo onih novijih datuma, nije uobičajena praksa ni u inostranstvu. Navodi primer Holandije, koja je zbog plovidbe morala da iz mora izvadi nemačke brodove iz Drugog svetskog rata, ali ih ni ona nije konzervirala i restaurirala, nego je od izvađenog pokretnog materijala napravila muzej.

– Izuzetak bi bio kada bismo pronašli šajku. To bismo sigurno radili detaljno – kompletna arheološka istraživanja i išli na to da je izvadimo i uradimo konzervaciju. Taj tip plovila bio je veoma karakterističan za Podunavlje i Dnjepar, ali do sada je pronađena samo jedna šajka iz 1739. u Dnjepru. Ukrajinski arheolozi su je istražili, izvadili i konzervirali i to su jedini materijalni ostaci šajke koji su nam do sada poznati – ističe Gordana Karović.

Na pitanje zašto je rečna podvodna arheologija malo poznata disciplina, Gordana Karović odgovara da većina ljudi previđa da je „do pojave železnice u drugoj polovini 19. veka, najveći deo transporta u Srbiji bio vezan za reke“. S druge stane, napominje sagovornica Danasa, Nacionalna geografija, Diskaveri i slični naučni programi baziraju se na morskom okruženju, koje je „neuporedivo lepše i lakše za rad“.

– Svi se trude da izbegnu reku, jer je brza i mutna, vidljivost je ograničena – nikad nije veća od jednog metra. Naše reke su izuzetno brze i, što je posebno ograničavajuće, u njima može da se radi samo jedan kratak period u toku godine zbog hidrografskih uslova, koji variraju od godine do godine. Obično se misli da je druga polovina avgusta pogodna za rad, međutim ove godine reke su toliko mutne da sada nema nikakve šanse za podvodna istraživanja – kaže Gordana Karović.

Istraživački brod „Istrajni dva“

Udruženje „Voda i arheologija“ osnovano je pre tri godine, na Dan Dunava 29. juna 2007. Trenutno ima 12 članova različitih struka i obrazovanja. Za rad iznajmljuje od beogradskog „Plov puta“ istraživački brod „Istrajni dva“. Ova saradnja je, kaže Gordana Karović, započela pre osnivanja Udruženja – tokom istraživanja Trajanovog mosta, što je „za sada jedini podvodni arheološki projekat koji je država finansirala“. Izradu Mape potopljenih brodova beogradskog akvatorijuma pomogli su Grad Beograd i Opština Stari grad.

Izbegavanje reke

– Naše udruženje sarađuje sa sličnim udruženjima iz država u okruženju, koje su vezane za Dunav. Kada je u pitanju podvodna arheologija, situacija u Austriji i Mađarskoj je ista kao kod nas – podvodna istraživanja nisu institucionalizovana, radi nekoliko entuzijasta koji imaju svoje NVO i naše udruženje sarađuje sa njima. S Rumunima smo pokušali da radimo zajedno za Trajanov most. Oni imaju tim koji se bavi Crnim morem, ali niko nije zainteresovan da pređe u reku. Isto je i sa Bugarskom, koja od sedamdesetih godina 20. veka ima Centar za podvodnu arheologiju u Sozopolu, ali isključivo je vezan za Crno more – napominje Gordana Karović.