Milioni odlaze s njiva za zovom fabričkih sirena

Devetnaesti vek bio je, kao nijedan drugi, vek rada. Marljivost kao osnovnu vrlinu propovedali su pedagozi, sveštenici i autori poučne literature. Za promenu sveta pomoću rada zauzimali su se kako industrijalci, tako i revolucionarni socijalisti. Veliki politički protivnici bili su ujedinjeni u „religiji rada“, kako je to formulisao francuski marksista Pol Lafarg (Paul Lafargue). Složno su negovali simboličku sliku sveta kao dimnjaka koji se puše, kovačkih čekića i panorama fabrika. Milioni su napuštali poljoprivredu, seoski svet, životni poredak esnafa ili relativnu neobaveznost egzistencije nadničara. Svejedno da li gonjeni nevoljom ili radoznalošću – sada su morali da se suoče sa striktnim pravilima industrije. Dnevni ritam nije više bio određivan položajem sunca i obavezama oko stoke ili polja, već fabričkim sirenama i satovima koji su pokretali vojske radnika, kako su se u to vreme nazivale.
Rad je u prvom redu bio kapitalistički najamnički rad. Na njega se mislilo kada se Tomas Karlajl (Thomas Carlyle) 1843. zaklinjao u plemenitost i svetost rada, kada je 1808. bilo osporavano pravo na rad koje je proklamovao Šarl Furije (Charles Fourier) i kada su socijalisti, kao Blanki (Louis-Auguste Blanqui) i Marks (Karl Marx), zahtevali oslobađanje rada.
U fabrikama i rudnicima rane i visoke industrijalizacije radili su doduše i žene i deca, ali pravi primalac apela bio je „radni muškarac“, kako je 1864. formulisao revolucionarni pisac Georg Vert (Georg Weerth) u svojoj pesmi za Lasalovo (Lassalles) „Opštenemačko radničko udruženje“. Pri tome su svi, muškarci i žene, mladi i stari, bili jednako izazvani, pa i prisiljeni da radikalno reorganizuju svoj način života. U predindustrijskim prilikama rad je činio neizostavni deo postojanja, jednog sveta uređenog verom i tradicijom. Nije postojala sumnja u neophodnost hranjenja stoke i u neophodnost žetve, kovanja alata od metala, u rad nosača ili u službe na dvoru, pa je sve to imalo smisla; rad je u velikoj meri dobio gotovo prirodne crte. Nužno je pripadao egzistenciji, bio je, kao religiozni ritual i opojno slavljenje, neosporan deo kratkog postojanja na zemlji, tokom kojeg je trebalo za služiti večno blaženstvo.
Sasvim je drugačije bilo u građanskom društvu. Sada su prodaja i nega individualne radne sposobnosti postale osnov egzistencije, ključ za preživljavanje i za sve izvan toga – ključ koji se nalazio u ruci „poslodavca“. Veliki problem je bio dobiti posao. Tržište rada i konkurencija za dobijanje posla u zanatstvu pretvarali su svakog čoveka i svaku ženu u konkurenta, pa čak i unutar porodice. Kod svake delatnosti se, ispred smisla ili praktične koristi, probio njen značaj kao apstraktnog sredstva za život, za zaradu novca. Odnos koji su radnici razvili prema poslu bio je veoma protivurečan. Sposobnost da se u okolnostima, koje drugi određuje, radi ma koji posao postala je osnov lične opravdanosti postojanja i samopoštovanja – samopoštovanja uprkos iscrpljenosti, oskudici, skučenosti, bedi. Bez osvrtanja na spoljašnju i unutrašnju prirodu, bez obzira na vreme, stanje puteva, telesno zdravlje ili psihička opterećenja, svejedno koliko se odvratnim ili teškim činili posao ili uslovi rada – valjalo je počinjati kada bi vreme zapovedalo. Život van toga skupio se u ostatak vremena potpuno podređen poslovnom ritmu; iznad njega je stajao pritisak: pojaviti se ponovo sledećeg dana sposoban za rad. Ko nije stekao ovakav stav, taj je propao.
Razdvajanje posla i slobodnog vremena istovremeno je ipak značilo i izuzetan dobitak slobode. Radnici i radnice raspolagali su sada vremenom i prostorom koji nisu imali veze s poslovnim obavezama, staleškim propisima i kontrolom gospodara. Posedovali su sopstvena novčana sredstva, koja su koristili po svom nahođenju. Uživanje u slobodnom vremenu od sada je moglo da postane samo sebi svrha, životni sadržaj.
Užasno iskustvo određenog posla primoravalo je na traženje sreće izvan fabrike i obaveza; s druge strane je njegovo otupljujuće dejstvo ograničavalo horizont potreba.
Nastavlja se