Borci u devetoj deceniji: Mladi bi trebalo da se stide svoje energije i entuzijazma 1Foto: Novi optimizam

Neki od njih su Danasovi saradnici, svi su naši prijatelji, neprikosnoveni su borci za uređenije i pravednije društvo, a osim toga zajedničko im je da imaju preko 80 godina i da se sa istim elanom, koliko im zdravlje dozvoljava, bore za bolju budućnost svih nas.

Javno kritikuju pogubne odluke aktuelne vlasti, odnosno vrhovnog pojedinca koji upravlja državom, pa su često i mete pojedinih pripadnika režima i njihovih medija. Međutim, oni ne ćute. Nikada nisu i nikada neće. NJihova energija i istrajnost bi morali da postide veliki deo građana Srbije, zarobljenih u apatičnost i pomirenih sa sudbinom.

Predrag Koraksić Koraks, jedan od najpoznatijih karikaturista u regionu i Danasov saradnik, uskoro puni 88 godina. Borbu protiv političkih diktatora i skretanje pažnje javnosti na ono što je dobro kao i na ono što nije, shvata kao svoj poziv, odnosno posao.

– Otkad znam za sebe ja to radim. Za nekoliko dana punim 88 godina, ali nisam od onih koji odustaju. Moj kredo je „biću dobar sve do smrti“. Boriću se sve do smrti, neću odustati. Takav je moj život, uvek sam morao da se borim. Nisam imao druge alternative. Moj poziv je da budem politički komentator i da ocenjujem ono što valja i ono što ne valja. Otkad sam uzeo četkicu i pero u ruke, ja nisam stao. Jedina pauza je bila kada je gospodin Vučić bio ministar informisanja i kada je zabranio bilo kakve karikature i tekstove protiv vlasti. Tri meseca nisam radio i to je jedina rupa u mojoj karijeri – priseća se Koraks. Upoređujući tadašnje vreme i ovo sada, kaže da je danas gore „jer je sve mnogo više odvratno“.

– Za vreme Miloševića imali smo rat, u kojem Srbija kao nije učestvovala. Bile su druge okolnosti i bilo je rizično raditi ovaj posao. Možda sad nema takvog rizika, mada nisam siguran da ga neće biti. Ne znam kako će se ovo nastaviti. Čini mi se da je polako počelo da puca i verujem da ću dočekati slom ove vlasti. Vučić je do sada imao taj makijavelistički pristup da čuva svoje čauše, da ih brani i da ne da nikoga, a sada je počeo jednog po jednog da pušta niz vodu. Jer mu je došlo do grla, gori mu pod nogama. On to mora da radi. Predstoje beogradski izbori koji su za njega velika opasnost – ukazuje naš sagovornik. Na pitanje zašto se mladi danas više ne angažuju u društveno-političkom smislu, imajući u vidu da su studenti nekada bili pokretači promena, kaže da su razlozi mnogobrojni, ali da ne može sa sigurnošću da tvrdi koji je preovladavajući.

– Možda mladi imaju druge namere, neće da ostanu, možda će da beže iz ove vukojebine, ako mogu tako da kažem. Ne žele da žive u državi u kojoj vlada ova pošast, ovi ljudi koji nam rade o glavi, koji su dno dna… Sa druge strane, videli smo i mlade akademce SNS. To su klonirani ljudi. Kao i kod starijih partijskih drugova, vidi se neka zloba. Nama vladaju osobe koje imaju lične probleme, da li psihičke ili ne znam kakve, ili su toliko pokvareni da su prihvatili da glume podanike, svesno, iz koristoljublja. Žalosno je kad gledam te mlade ljude i to na šta su oni spali, da budu deo ovog zla kako bi izgradili neku „karijeru“ i poziciju u društvu – zaključuje Koraks.

Građani moraju da budu zainteresovani za politiku

Sociološkinja Vesna Pešić, nekada aktivna političarka i neprikosnoveni borac za ljudska prava, ne učestvuje u političkom životu Srbije ali ga komentariše i kritikuje u medijima, na tribinama a najviše na Tviteru, njenoj omiljenoj društvenoj mreži. Na njenom „udaru“ su svi koji zasluže, kako vlast tako i predstavnici opozicije. Ne libi se da kada je nečiji potez iznervira u komentaru napiše „idiot“. Niko joj to ne uzima za zlo „sa one strane vlasti“ jer iz njenih kritika ipak provejava dobronamernost i duhovitost. NJeni komentari se uzimaju za ozbiljno, pa ju je i američki ambasador Godfi pozvao na ručak nakon par opaski upućenih njemu.

Smatra da politika odnosno političko ustrojstvo i način odlučivanja o pitanjima koje se tiču svih građana, treba da interesuje sve nas i da je normalno da u republici građani budu i zainteresovani da utiču na donošenje odluka važnih za život društva u kome žive.

– Starije generacije, gde sam i ja, počele su da se bave politikom od velike studentske pobune 1968. Tada se u dvorištu Filozofskog fakulteta prvi put desilo da se niko ne obazire na „partijsku liniju“, moglo je slobodno da se misli bez kontrole Saveza komunista i autoritarnog režima. Mnogi drugovi su pohapšeni, a profesori prognani sa Univerziteta. Za mene lično, a i u tadašnjim časopisima, glavna tema postalo je pitanje slobode mišljenja, liberalizma, prava građana i demokratije – priča naša sagovornica. Podseća da je bila u zatvoru 1982. godine „zbog nedozvoljenih demonstracija“.

– Kada je pao staljinistički sistem u celoj istočnoj Evropi, nade su kod nas bile potopljene jer je Srbija krenula pogrešnim putem. Putem nacionalističkog i ratnog autoritarizma. Učlanila sam se u UJDI u borbi za demokratski opstanak Jugoslavije, a zatim smo sa reformistima Ante Markovića učestvovali na prvim izborima 1990. godine. Kad su počeli ratovi, angažovala sam se protiv ratova i nacionalizma, osnovali smo Centar za antiratnu akciju, a zatim i Građanski savez Srbije kao jedinu antiratnu i građansku stranku, s ciljem da Srbija uđe u EU – priseća se Pešić svojih aktivističkih i političkih početaka.

Tokom devedesetih je, dodaje, politika bila prva i dominantna stvar, uključujući i tromesečnu borbu za pokradene glasove i slobodu.

– Nikad nije bilo življe u Srbiji, baš na strani opozicije i građana nego tada. Kiptalo je od energije, borbenosti, veselja i drugarstva Opozicija je jedino tada bila veoma živa i puna energije. Iako sam od 2011. izašla iz partijske borbe i danas koliko mogu pišem i javljam se. Promenila su se vremena. Srbija je propala moralno i civilizacijski, potonula u ratovima devedesetih. A i kasnije se to nastavilo, naročito sada sa ex radikalima. Posle Petog oktobra, nije se mnogo promenila srpska politika – ističe naša sagovornica.

Pešić dodaje da nacionalizam, tranzicija bez zakonske infrastrukture, sirotinjski život, slaba mobilnost i loše obrazovanje, ne mogu da aktiviraju mlade ljude da se bave politikom i krenu u bitku protiv današnje Srbije.

– U ćorsokaku vladavine jednog nedoraslog čoveka, mladi ljudi gledaju da idu „preko grane“, masovno planiraju da napuste zemlju, a mnogi su već otišli. Jedan deo mladih su pod uticajem državne propagande zatrovani lažima, homofobijom, nacionalizmom i priklanjanju kriminalu i korupciji koji cvetaju u Srbiji. Upisuju se u SNS kao glavnim kanalom za posao i beneficije. Jednom rečju – nema nade, a zato ima više džiberaja, džabalebarenja i oportunizma ili pakovanja kofera – ocenjuje Pešić.

Prema njenim rečima, niko ne zna kako ćemo izaći iz propale zemlje „ogrezle u laži, korupciji, kriminalu i tupavom nacionalizmu“.

– Opozicija je slaba i rasuta, mnogo partija, pokreta i grupa, a nesložnih da zajednički naprave strategiju i plan. Dosada nisu uspeli da pokažu snagu i da osvoje bar mesne zajednice i opštine. Perspektiva EU koja nas je držala i bila rešenje mnogih problema, polako je nestajala na horizontu. Još uvek ima nekog aktivizma, trenutno najviše oko zaštite prirode i zanimanjem za ekologiju, niču zeleni pokreti, a evo vidim i nastaje i zelena stranka. Šta je stvarno put iz ovog ćorsokaka i simbioze naroda i huliganskog vođe, za sada se ne zna – zaključuje Vesna Pešić.

Okolnosti me teraju na sve veće društveno angažovanje

Prvi i vodeći epidemiolog u Srbiji, i povremeni kolumnista našeg lista Zoran Radovanović, bio je glas razuma u kompletnoj zbrci, neznanju građana i nesnalaženju vlasti u borbi protiv pandemije koronavirusa. Ukazivao je na sve pogrešne poteze vlasti, odnosno političkog dela Kriznog štaba dok je epidemiologe, njegove učenike, usmeravao i kritikova onako toplo i očinski, kako samo profesori starog kova to umeju. Zbog kritike vlasti, ista ga je redovno napadala, međutim, kolege ga izuzetno poštuju a građani veruju isključivo njegovom sudu.

Kaže da nije vodio uzorno zdrav život da bi računao na svoje trajanje u devetoj deceniji – „no, desilo se“. Penzionerske dane zamišljao je sasvim drukčije. Nakupovao se knjiga koje nije stigao da pročita tokom radnog veka i govorio sebi da će svakog jutra od osam prelistavati novine u „Ruskom caru“, ali… „pusti snovi“.

– Nisam, naravno, nameravao da se odreknem profesije. Bavio sam se preventivnom medicinom i govorio sam mlađima da je „širenje epidemiološkog jevanđelja“ celoživotno poslanje. Borbu protiv pušenja doživljavam kao svoj najveći stručni poraz, ali u mnogim drugim oblastima pruža mi zadovoljstvo što sam uspevao da se izborim za makar delimično prihvatanje naučnih istina u širokoj javnosti (vakcinacija, raskrinkavanje „alternativaca“, realna predstava o uzrocima raka i drugih bolesti) – ističe Radovanović.

Kaže da je to nekada vodilo konfrontacijama, pa na matičnom fakultetu nije omiljen, jer se smatra da ne treba kritikovati kolege. Međutim, ostajem pri stavu da su činjenice iznad esnafske solidarnosti.

– Ne pripadam nijednoj političkoj partiji, ali me okolnosti teraju na sve veće društveno angažovanje. Koordinator sam Saveta za zdravstvo Skupštine slobodne Srbije, član Saveta Mreže akademske solidarnosti i angažovanosti, Udruženja lekara Ujedinjeni protiv kovida, Udruženja za održivu budućnost „Koraci“ … Pripadam i Građanskom demokratskom klubu, oformljenom iz kruga slobodnih intelektualaca radi pružanja saveta DS-u. Pišem kao kolumnista za Danas, Politiku i portal Nova.rs, pa sam postao i počasni član NUNS-a – ukazuje Radovanović, dodajući da za razliku „od lukrativnih aranžmana zloglasnog Martinovića“, nije plaćen za rad u nabrojanih pet udruženja građana.

Sve što radi, radi isključivo zbog umirenja savesti. Ako bi se stekli uslovi, bio bi spreman i za više od pisanja, govorenja i polemisanja. Sve češće se priseća stihova Majakovskog: „Vadite pešaci iz džepova ruke, potegnite nožem, kamenom il’ kamom, a ako neko nema ruke, nek dođe da se bije glavom“.

– Nekada su se studenti borili za bolji i pravedniji život u sredini u kojoj će živeti. Sada nemaju iluzija. Stanje u svojoj otadžbini doživljavaju kao nepopravivo loše, tako da budućnost vide drugde. Više pod pola veka apriorno sam podržavao studente, polazeći od premise da, kad je gusto, vaspitač mora da bude uz njih, čak i ako greše. Nisam 1968. delio njihov revolucionarni entuzijazam, ali sam provodio vreme sa njima i svojim spačekom im prevozio štampani materijal. Poštovao sam iskrenost njihovog žara, kao kontrapunkt malodušnom kapitulanstvu sadašnjih studenata. Ali, razumem i njih. Balašević bi otpevao: „Krivi smo mi …“ – naglašava naš sagovornik.

Profesor kaže da ga je duša bolela uvek kada bi, od početka 1990-ih, po svetu sretao naše mlade ljude izbegle od rata – „bili su obrazovani, pametni, čestiti, finih manira, sve u svemu potpuna suprotnost likovima sa ove naprednjačko-mračnjačke akademije“.

– Da te stotine hiljada mladih nisu bile prisiljene na iseljavanje, njihov plemenit i blagotvoran uticaj ozračio bi druge, pa Srbija ne bi doživela ovakvo posrnuće. Danas su društveno-političke prilike katastrofalne. Grabež ima razmere beležene u vreme prvobitne akumulacije kapitala, sistem vrednosti je okrenut naglavačke, pravna država je fikcija, nakaradni simbol nezavisnosti sudstva je Zagorka Dolovac, obrazovni sistem je karikaturalan, a u koju god višu silu da čovek veruje, može da bude siguran da nam je rekla „Laku noć“ – ukazuje Radovanović.

Prema njegovim rečima, nije naša najveća nevolja postojeći mrak, već predstojeća budućnost. Dodaje da će za moralnu obnovu „ovog nesrećnog društva“ biti potrebno mnogo više od 30 godina, koliko je ono bezdušno urušavano.

– Kraj nije blizu. Diktatori u Evropi obično padaju kada izgube rat (Musolini, Hitler, Milošević). Ako su dovoljno oprezni da ne potežu oružje, vladavina im je često omeđena sopstvenom dugovečnošću (Franko, Salazar) – podseća naš čuveni epidemiolog.

Beograd je zarobljen, okupiran i otet od svojih građana

Arhitekta Dragoljub Bakić takođe gazi devetu deceniju, ali niko kao on, sa toliko žustrine, energije i duha, nije kritikovao idejna rešenja naprednjaka kojima oni, svedoci smo, na svakom koraku upropašćavaju glavni grad Srbije. Od Savamale, preko Beograda na vodi, do bezumne seče drveća i nakaradnih, nikad završenih rekonstrukcija ulica i trgova, sa stručne, ali i ljudske, građanske strane, Bakić je iznosio svoje stavove i mišljenja. Motiv za javni angažman mu je, kako kaže, kućno vaspitanje ali i etika njegove profesije „koja je pre svega okrenuta brizi za ljude, brizi za javna dobra, brizi za javni interes“. Prema njegovim rečima, sve ovo je ugroženo danas jer se ne vodi dobra javna politika. To je, dodaje, veoma vidljivo u svim gradovima širom Srbije a naročito u Beogradu u kome živi jedna trećina stanovnika naše države.

– Kao i čitava naša država Beograd je zarobljen, okupiran, otet od svojih građana i kao partijski plen prepušten razularenom despotizmu pohlepnih a neukih vladara. Rezultat toga je jedan razoren grad u kome se sve teže živi i koji naročito poslednjih deset godina trpi štete koje nikada neće moći da popravi. Te štete su uglavnom u domenu moje profesije pa me neki elementarni profesionalni moral motiviše da pokušam da ukažem na ružnu praksu koja se u mom gradu svakodnevno događa kroz jedan primitivan privatni špekulativni urbanizam maskiran tobožnjom brigom za javni interes – ističe Bakić.

Na tribinama na kojima je čest učesnik među slušaocima ima dosta mladih, jer ih naš poznati arhitekta pored znanja, privlači i svojom neposrednošću, šarmom i duhovitošću. Međutim, mladi nisu kao nekada inicijatori i nosioci promena, a prema mišljenju našeg sagovornika, to je zato što je sve što smo živeli ovih 30 godina došlo na naplatu.

– I svi naši ratovi a bilo ih je valjda četiri, a da pri tome nismo bili u ratnom stanju, i ekipa vlastodržaca iz devedesetih koja i sada već deset godina vlada, i nemoć i bruka onih koji su preuzeli vladanje 2000-ih i koji nisu uspeli da uspostave poštenu vladavinu, i nezapamćena brutalna pljačkaška privatizacija koja je uništila impresivnu društvenu privrednu strukturu, i sav kriminal i korupcija epskih razmera i razaranja svih institucija države, dovele su do našeg sve ukupnog srozavanja na samo dno civilizacijske lestvice – ukazuje Bakić.

Pita se, kako onda tražiti od mladih da u takav režim i dalje imaju nekakvo poverenje i nadu da će se to popraviti.

– Više je nego očigledno da smo duboko zabrazdili i dok se mi opametimo – ode život. To mladi znaju i zato odlaze u svet. Da tamo uspostave normalni život kada ovde to nije moguće. To je velika šteta za jedan ovako mali narod i to je najveća optužba za sve one koji su ovom zemljom vladali ovih proteklih tužnih i ružnih godina. NJihova velika krivica – ocenjuje naš sagovornik.

Smatra da su društveno-političke prilike kod nas danas upravo onakve kakve uspostavlja jedan ogoljeni autokratski režim koji nas svakodnevno ubeđuje da mi kao građani i ne postojimo.

– Sa jedne strane je danonoćna propaganda a sa druge strane preovlađujuća pokornost. Vlada se demagogijom i prostačkim populizmom, vlada se lažima i lažnim obećanjima, vlada se kriminalom i korupcijom, vlada se nesamostalnim pravosuđem i okupiranim urušenim institucijama, vlada se zarobljenim režimskim medijima. Kada bi se pošteno do kraja procesuirale sve u ovom trenutku otvorene afere ovog režima, kraj bi mu bio veoma blizu – ukazuje Bakić.

Nažalost, dodaje, takav scenario nećemo gledati dokle god za glavnog republičkog tužioca imamo „pravnika nepoznatog zanimanja“.

– Jasna i jedina deviza sveukupnog građanskog predizbornog pokreta mora da bude ta da građani imaju sva prava na svoj grad i da moraju biti u središtu svakog procesa donošenja odluka o bilo kakvoj izgradnji i upravljanju gradom. O tome kako će izgledati Beograd ne mogu odlučivati ni politički moćnici ni bogati privatnici ma od kuda dolazili i ma koliko novca donosili već o tome moraju odlučivati građani i njihov interes, jer oni su ti koji čine grad – zaključuje Dragoljub Bakić.

Koraks: Vučić izigrava paćenika

Na pitanje veruje li da predsedniku Srbije zaista neko „radi o glavi“, Predrag Koraksić se nasmejao.

– Smejurija da Vučiću rade o glavi. On izigrava paćenika za širu publiku. Postoje ljudi koji nažalost veruju o njegovu priču. Ne radi njemu niko o glavi, on radi svima nama. Ako bi on nestao, sva ta mafijaška struktura i svi koji mu navodno rade o glavi bi morali da nestanu, a oni su u sprezi sa njim. Tako da je ta priča apsurdna – kaže Koraks.

Pešić: podići civilizacijski nivo Srbije

– Smatram da je jedini put da se podigne civilizacijski nivo Srbije koji je jako opao i još opada, pre svega podizanjem obrazovnog nivoa, vladavinom prava, otvaranjem šansi za mobilnost i napredovanje, odvajanjem crkve od države, okretanjem Srbiji umesto komšiluku i prisvajati „naš narod“ u drugim zemljama. Treba nam domaće živahno preduzetništvo, jačanje tržišta, efikasniji zdravstveni i socijalni sistem, i uspostavljanje pristojnog i pravednijeg društva u svakom smislu – ukazuje Vesna Pešić.

Radovanović: Slobodu neću dočekati

– Slobodu neću dočekati i, da citiram Miljkovića, ne znam da li će „umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj“. Siguran sam samo da se za nju vredi boriti. I na ulici, naravno. U hibridnom režimu poput našeg, čovek je osuđen na vaninstitucionalne oblike neslaganja. Veliki je rizik da doživi neprijatnosti, ali je pravedno poštedeti omladinu, bar koliko se može. Na nama je da se držimo NJegoša („Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetija!“). Ne verujem da će, u vreme katarze, potocima teći krv, mada će biti prolivana. Pretpostavljam da će intervenisati Zapad i napraviti aranžman da se vladajuće porodice, sa pokradenim parama, izvuku negde na Karibe – smatra Zoran Radovanović.

Bakić: „Zeleni“ dogovor za promenu vlasti

– Mora se početi od razdvajanja izbora i prvo sprovesti one u Beogradu. Mora se napraviti Zeleni dogovor za Beograd koji će pre svega okupiti sve one građanske inicijative i pokrete koji u ovom gradu brane čist vazduh, vodu, zemlju, brdske prostore, reke, šume, parkove i zelene proplanke od ove rušilačke vandalske nekredibilne gradske vlasti – navodi Bakić način na koji, po njegovom mišljenju, može doći do smene vlasti.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Borci u devetoj deceniji: Mladi bi trebalo da se stide svoje energije i entuzijazma”

  1. Sve ovo što mi mladi sada živimo, sve ste zakuvali vi i vaša deca posle vas. Nisu današnje generacije cinkarile za komuniste, nisu birale Slobu, nisu bile slepe na greške i krađe DOS-a već 6. oktobra. Naravno, današnja nezainteresovanost jeste za sramotu, ali razmislite ko je barem delimično kriv za njen nastanak, za ambivalentnost i za melanholiju. Nisu Bil Gejts, telefoni i neokapitalizam, koliko kućno vaspitanje (a i školsko) koje ste proizveli vi, stariji i pametniji. Pametniji, uništili ste 3 države za vašeg veka, a još malo i 4. No, matorci umiru, a svet se i dalje okreće.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.