Mladić je umeo s francuskim generalima

Nekadašnji kadet akademije Sen Sir, Žanvije nije bio u stanju ni da zamisli masakr u Srebrenici, iako se često viđao sa Srbima tokom nedelja koje su prethodile napadu. Malo prečesto, nema sumnje, ako se uzme u obzir, kako su to iskusili drugi generali u Bosni, da su ovi susreti „nesvesno odigrali izvesnu ulogu u odlučnosti da se izvrši pritisak na suprotnu stranu“. Da bi se rešila kriza talaca koja je počela u maju 1995, zakazana su čak tri sastanka. Mladić se sreo sa Žanvijeom, na njegov zahtev, prvi put u hotelu Vidikovac u Zvorniku 4. juna. Njih dvojica su se sreli ponovo 17. i 29. juna u tom udobnom objektu na uzvišici iznad velikog veštačkog jezera na Drini, uzvodno od Zvornika. Izveštaj s prvog susreta, ljubazno podeljen novinarima akreditovanim kod UN, upotrebljen je da bi se „optužio“ Žanvije koji je tako dobro prenosio srpske zahteve priznajući da oni kontrolišu situaciju. Međutim, ni u jednom trenutku ovaj potonji nije sklopio sporazum koji je zahtevao srpski vođa – bezbednost plavih šlemova u zamenu za odustajanje od vazdušnih udara. U aprilu 2002, posle šest godina rada, komisija istoričara oformljena u Holandiji priznala je da nije bilo „cenkanja“, suprotno optužbi iznesenoj 1996. Uostalom, njegov pomoćnik u Bosni, Rupert Smit, često opisivan kao hladan i tajanstven, pre njega je odbio da se sretne s Mladićem, što mu je omogućilo da se bez problema izvuče iz ove igre.
U belešci od 28. maja 1995, koju je uputio svojim potčinjenim oficirima, Žanvije je obrazložio svoje odustajanje od akcije: „Smatram da širenje srpskih akcija, ne samo oko Sarajeva već i u enklavama, (…) u velikoj meri prevazilazi našu sposobnost vojnog reagovanja u okviru mandata koji nam je poveren. (…) Odluke koje sam doneo i koje ću još morati da donosim u okviru ove krize imaju za cilj pre svega da sačuvaju i vaspostave bezbednost pripadnika UNPROFOR koji su zarobljeni ili ugroženi, kao i da slomim dinamiku uzimanja talaca.“
Kako je francuski general došao dotle? Jedno je bar izvesno. Njegov sagovornik nije štedeo laskave reči, kako je to inače umeo da čini s onima koji su prihvatali da s njim jedu i piju. „Mladić je te susrete s francuskim generalima smatrao korisnim za sebe. Umeo je i da pretera. Meni je čak predložio da dođem porodično na skijanje u njegovu kuću. Da ne govorim o šahovskim partijama kojima je mučio generala Morijona da bi ovaj, kako je govorio, napredovao u šahu. Svaki put smo morali da slušamo duge tirade o Velikoj Srbiji/Novom Jerusalimu!“, seća se general Kot. On je u julu 1993. na vreme upozorio Mladića: „Jednog dana sve mora da se plati.“ Očigledno, Žanvije nije funkcionisao u tom registru. On je uporno želeo da s tom vojničinom govori jezikom časti, gajeći iluzije o uticaju koji bi mogao imati na njega, ne primećujući da Mladić, a to je česta pojava kod šahista, napada kada oseti da protivnikova odbrana postaje ranjiva. Tako nešto nikada nije palo na pamet našoj vojnoj hijerarhiji, spremnoj da u takvim slučajevima filozofira. „Verujem da su u pitanju pokretačka sila rasne mržnje i događaji koji su doveli do stvaranja bezbednosne zone.“
Njegov zemljak inspektor Rijez, na drugi način lucidniji od njega, manje je opterećen retorikom kada komentariše provalu nasilja: „Mladić je izneo svoje ciljeve u vezi sa stanovništvom tog severoistočnog dela Bosne još 1994“. Naime, Srbima je bilo u interesu da likvidiraju sve one koji bi mogli da ojačaju bošnjačku vojsku u Bihaću i u Sarajevu, tako da motiv zločina nije bila jednostavno „etnička mržnja“. Sa svojom žestokom odlučnošću da stvori „Veliku Srbiju“, načelnik Generalštaba bosanskih Srba imao je nešto od stanja duha Raula Salana koji je 1961. govorio kako želi da odbrani francuski Alžir. Parola je bila politika spržene zemlje. U građanskom ratu Mladić se borio uništavanjem protivnika, a u njegovom slučaju reč „uništiti“ dobijala je svoj puni smisao. Naši evropski štabni oficiri i diplomate to nisu shvatili. „DRM (Vojna obaveštajna služba; prim. prev.) zabrinuta je zbog pravca u kojem evoluira odnos snaga, ali se takođe zna da će Srbi umeti da ne odu predaleko…“, naivno je verovala ova služba, tvrdeći tako nešto pred delegacijom za strateške poslove. „Ničemu nije služilo ubijanje tih ljudi. Enklave su padale. Milošević je imao šta je želeo. Nismo to mogli ni zamisliti“, priznaje danas admiral Lanksad, načelnik Generalštaba svih rodova od 1991. do septembra 1995.
Nastavlja se