Bogdan Bogdanović: UKLETI NEIMAR

Mnoge od memorijalnih građevina kojima sam posvetio svoje najbolje umne i fizičke snage danas više ne postoje ili su, bar kako stvari za sada stoje, osuđene na neprimetno degradiranje i nestajanje. Osećao bih se bedno kad bih, ma i u magnovenju, dozvolio sebi da zažalim, na primer, za najraskošnijim delom svoje graditeljske mladosti – za Partizanskim spomenikom u Mostaru, danas kad više nema ni pravog, starog Mostara, ni mnogih mostarskih starih familija, čija su deca počivala na ovom časnom ratničkom groblju. Kamena alegorija o dva grada nije se sasvim slučajno, i bez ikakvih podsticaja spolja, obrela na jednom od surih, kamenih bregova zapadnog Mostara. Početne formule verovatno mi je ponudila moja ondašnja lektira, piše između ostalog Bogdan Bogdanović u ovom zanimljivom štivu čije odlomke objavljujemo uz dopuštenje izdavača Mediterran publishing, Novi Sad.

 

Zbunjeni velikim „magijskim“ dijagramima na zidovima, uplašeni neobičnim znacima i nečitkim hijeroglifima, stali su cepati crteže, lomiti optičke sprave, gaziti trake, uništavati pisanu i grafičku dokumentaciju – čitavo malo bogatstvo koje se strpljivo slagalo punih četrnaest godina. Nekoliko preneraženih bivših učenika – koji su se zatekli na licu mesta – rizikovali su da budu pretučeni, ali su ipak uspeli da spasu deo školske istorije i da ga, u pregrštima, paketima i rolnama dopreme u Beograd. U prenetom tovaru nalazilo se i nešto vrlo značajno, što se u školskom žargonu obično označavalo kao „njegova zelena kutija“.

Bio je to tajanstven predmet, načinjen od velike kartonske kutije za deterdžent i zatim pažljivo oblepljen ostacima tamnozelenih kožastih zidnih tapeta. U uspravnom položaju, sa gornje strane, imao je uzan prorez u širini dopisne karte, pa je istovremeno podsećao i na veliku dečju šparkasu i na malo poštansko sanduče koje se – i to je bila sva neobičnost – ni na koji način nije moglo otvoriti. Ma kako izgledala apsurdno, skalamerija je ipak imala nekog smisla. Kad počneš da odašilješ poruke samom sebi, a znaš da odlaze u prazno, verovatno razmišljaš na neki savršeniji, dotle nepoznat način, a još se osećaš i polaskanim što laka srca u nepovrat šalješ svoje najdragocenije misli. Uostalom, bio sam već umoran od sopstvenih ideja, pa sam ih se postepeno, svečano, ritualno oslobađao.

Zamisao, iako krajnje nejasna, a možda baš i zato, retko je koga ostavljala ravnodušnim. A ja, sa svoje strane, nisam štedeo reči pokušavajući da objasnim i više od onog što sam umeo. Nisam pritom ni sanjao da će se moja Zelena kutija, krajem osamdesetih, umešati u visoku politiku. Međutim, i to se dogodilo na samom početku kampanje protiv moje malenkosti, odmah posle otvorenog pisma Slobodanu Miloševiću (1987) i posle knjige izdate u Zagrebu (Mrtvouzice, Mentalne zamke staljinizma, 1988). Pred kamerama sarajevske ili zagrebačke televizije, ne sećam se više tačno, pričajući o svom radu i svojoj životnoj situaciji, pohvalio sam se I svojim zelenim trezorom. Podneo sam pod nos gledaocima čarobnu kutiju – sjajno je izgledala u koloru! – i pokušao sam da ukratko objasnim njenu funkciju. Emisija je igrom slučaja ušla u zajednički program, pa je priča o mojoj dragocenosti zasvetlucala na svim jugoslovenskim ekranima i pomešala se sa bezazlenim, a pomalo i šeretskim ćaskanjem o ratnim naumima gospodina druga Miloševića. Podstaknuti upravo tom emisijom, pomenuti patrioti su pristigli u selo Mali Popović u najplemenitijoj nameri da me rodoljubivo prebiju, i da svom idolu priušte dostojnu satisfakciju. Ali, pošto me tamo nisu zatekli, bes su iskalili na već opisan način.

Notorno je da se u društvu žestokih patriota često nalaze i policajci u civilu. A kako su sve policije i tajne službe ovoga sveta lakome na okultne tajne, nije isključeno da je pored praktičnog zadatka zastrašivanja jedan od ciljeva upada bio da se dođe i do Zelene kutije. Neki pametnjaković je mogao poverovati da se u njoj nalaze nepobitni dokazi o mojim svetsko-političko-alhemijskim vradžbinama, pa i o sudbonosnim zaverama protiv srpske nacije.

Razloga za podozrivost, međutim, nije bilo. U svoju kutiju trpao sam samo bezazlene ceduljice, zabeleške o sebi, o svojim snovima, o predmetima kojima sam bio okružen, o pticama, o psima. Ubacivao sam ovlašne minijaturne nacrte velelepnih zdanja za koja sam znao da ih nikada neću ni isprojektovati, a kamoli sagraditi. Ubacivao sam i svečano ispisane naslove traktata koji nikad Neće biti ni napisani, ni štampani. Slučajno se sećam da sam celog jednog leta u kartonsku riznicu utrpavao silne papiriće sa fragmentarno razrađenim sinopsisom, pa čak i sa ilustracijama za jedan arheološko-arhitektonski roman o građenju Kule vavilonske. Dodaću da su mnoge od svečano žrtvovanih zamisli, recimo baš kao ova potonja, često podrazumevale i duge, vrlo savesne eruditske pretpripreme. Moji učenici, iako nisu bili načisto čemu služi, znali su da mi je Zelena kutija izuzetno važna, pa su uspeli da zavaraju oči provalnicima i da je sa ostalim prašnjavim arhivskim bogatstvom dopreme u beogradski stan. Tamo je, srećom, bilo dovoljno ostava, sobica i neiskorišćenih budžaka, pa se pristigli krš i lom ipak nekako mogao smestiti i pričuvati, a zeleni obredni predmet je, još za izvesno vreme, sačuvao svoju privilegovanu funkciju…

Nastavlja se