Moskovski mamurluk

Veljko Kadijević, general i savezni sekretar za narodnu odbranu u penziji, pojavio se odjednom kao čupavac iz kutije. Nestao ka Floridi, a izronio iz ilegalnosti u Moskvi, što je ponašanje neuobičajeno za gospodina u njegovim godinama. To moskovsko ukazanje izazvalo je donekle histeričnu reakciju hrvatskih vlasti, koje su zatražile trenutno izručenje generala po njihovoj interpolskoj poternici. E, sad: to nije baš sigurno, jer u Rusiji Interpol bivajet kao meso u kasapnici u doba dijalektičkog materijalizma. Eto, onaj radikal Milan Mandić pao po hrvatskoj poternici na Šeremetjevu, a začuđeni Rusi pitali ga je li znao da je na poternici. Kaže znao je, ali je mislio da to u Rusiji ne važi… E, pa kako za koga.
Nego da se vratimo generalu: povod ukazanja bila je njegova memoarska knjiga „Kontraudar“, izmenjena i dopunjena verzija one prethodne, „Moje viđenje raspada“. Da ne gnjavimo, gen. Kadijević pokušava da objasni raspad Jugoslavije teorijama zavere i raznim špijunima. To što je knjiga dosadna nije sprečilo polemike, ali ih je opredelilo: i one su dosadne. Sve u svemu, bura u čaši izvetrele votke ili još jedan slučaj naknadne pameti.
Ako se, međutim, vratimo na početak kobne 1991. godine i prisetimo se nekih stvari, Kadijević ostaje čitaocu dužan. Pustimo sad teorije zavere: Kadijević i njegova ekipa tada su grčevito pokušavali da spasu naučni socijalizam u Jugoslaviji, uvereni da je Milošević pravi izbor za spasitelja. Zar nije Sloba Milošević Miši Gorbačovu držao predavanja o socijalizmu, od čega se ovaj užasnuo, mada se pravio fin? Još konkretnije: na dan 25. januara 1991, kada je prikazan onaj nesrećni film o naoružavanju Hrvatske u produkciji KOS, Organizacija SK za JNA naredila je svim partijskim ćelijama u vojsci da se ima pročitati nekakva „analiza“ Političke uprave. Taj dokument, jedan od značajnijih za raspad Jugoslavije, objavila je „Borba“ Staše Marinkovića 30. januara.
To je bilo čudo od dokumenta. Kad se prevede sa vojnodržavnog na srpski jezik, tu se, ukratko, mrtvo-ozbiljno objašnjava kako je socijalizam „samo privremeno na kolenima“, kao i veliki Sovjetski Savez; da će se uskoro i jedno i drugo „dići sa kolena“, pa valja sačekati; a onda će se videti čija nana crnu vunu prede. Taj period „privremenosti“ trebalo je prebroditi masovnim učlanjivanjem u SKPJ, stranku one gđe Marković, pak je to bilo izričito i naređeno aktivnim vojnim licima i „grlicama“ (građanska lica u JNA). Naređenje masovno nije bilo poslušano, mada su oficiri dan za danom nalazili pristupnice za SKPJ na stolovima (i uporno ih bacali u đubre). Danas Kadijević priznaje (donekle kiselo) da to nije bio najsrećniji potez. Još nesrećniji potez bilo je oslanjanje i uzdanje u sovjetsku braću i drugove iz KPSS. Danas znamo – a 1991. smo slutili – da su se Kadijević, Adžić, Mamula i ekipa njuškali sa zaverenicima u Moskvi: sa maršalom Jazovim, sa predsednikom KGB Krjučkovim i takvima. Čekala se, dakle, kontrarevolucija u Moskvi, pa da krene vojnodržavni udar u Jugoslaviji. Što god danas Kadijević pričao i kako god se vadio, to je bila osnovna ideja i strategijski plan, tako da nemojte sad… Dok se kontrarevolucija u Moskvi kuvala, ovdašnji igrači nisu čekali: Franjo je radio svoje, a Slobo svoje. Došlo je do 9. marta 1991. kada su Kadijević i Adžić izveli tenkove na ulice u dogovoru sa Miloševićem, čime se sada Kadijević neukusno hvališe. Tada, marta 1991, međutim, nije mu bilo do hvalisanja; bilo mu je jasno da ga je Milošević izradio. Dvanaestog marta 1991. Kadijević krišom leti u Moskvu da pita svoje drugove Jazova i Krjučkova „šta sad?“ Oni mu kažu da sačeka dok oni ne svrgnu tog izdajnika Gorbačova. Pa je tako Kadijević čekao, a Milošević i Tuđman radili svako svoje. Onda je došao ključni datum: 21. avgust 1991, kada su prijatelji, braća i drugovi Jazov i Krjučkov izveli pokušaj vojnog puča u Moskvi. Ceo svet je na tu blesavu avanturu gledao sa hladnim neodobravanjem, a jedini koji su – preuranjeno, nažalost – odmah čestitali pučistima bili su drugovi iz Socijalističke partije Srbije. Milošević se, međutim, izmakao i tu sumnjivu čast prepustio Mihajlu Markoviću, filozofu. Moskovski pobednik Boris Jeljcin to nikada nije zaboravio, kao što će se videti iz njegovih memoara čim budu ovde objavljeni, jer je ovde Kadijević važniji. Posle moskovskog fijaska, Kadijević je ostao na suvom; hteo on to ili ne, JNA je od „jugokomunističke“ postala „srbočetnička“, da upotrebimo hrvatske pakosne etikete, koje su u ovom slučaju preciznije. Ostalo je istorija.
Treba podsetiti, istorije radi, i na planove SKPJ iz tog vremena. Tadašnja strateška procena bila je amputacija Slovenije i manjeg dela Hrvatske. „Granica buduće države“ (Slobodan Milošević) išla je Šešeljevom linijom: Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, s tim što je od Karlovca do Virovitice bila povučena ravna linija koja je u „granice buduće države“ uvukla i naftonosna polja oko Kutine. Tu kartu je „Vreme“ bilo objavilo 1991. Politički sadržaj „buduće države“ po zamisli SKPJ, za razliku od „Velike Srbije“ Voje Šešelja, bio je drugačiji: socijalističko samoupravljanje i bratstvo i jedinstvo. Ispalo je drugačije.
Najnovije ukazanje generala Veljka Kadijevića palo je baš nekako u vreme kad se ovde naglo revidira stav vladajuće narodnjačke koalicije o Rusiji (ali i o SSSR). Još samo da neko kroz zube procedi da ni taj Jeljcin nije bio baš takav izdajnik. Jeste da su Rusi bili komunisti, ali ipak su to Rusi, pa ćemo im oprostiti – za razliku od svih drugih komunista kojima oproštaja nema, osim Fidelu Kastru (on je naš). Oprošteno im je čak i to što su Titu pomogli da oslobodi (ne više „okupira“) Beograd i posle probije Sremski front. Tako se ovde rehabilituju Rusi-komunisti, ali samo oni nama „idejno bliski“, kao Jazov, Krjučkov i ona cirkuska ekipa iz Dume; Rusi-liberali i demokrati ostaju „izdajnici“.