Nacija oplakala i kralja i maršala

Tada je na sahranu došlo „pola Beograda“ (tada grada sa 300.000 stanovnika), a voz za posmrtnim ostacima pratili su do Oplenca mnogi koji su izašli da usputno odaju počast. Pogrebu premijera Srbije Zorana Đinđića 2003. prisustvovalo je, opet prema policijskim procenama, 300.000 ljudi, a na oproštaju od Slobodana Miloševića ispred bivše Savezne skupštine bilo je oko 50.000 njegovih poštovalaca, i nekoliko desetina hiljada u Požarevcu gde je sahranjen u dvorištu porodične kuća. Sahrana bivšeg visokog komunističkog funkcionera Aleksandra Leke Rankovića iz 1983. takođe se ubraja u „velike“, jer se spekuliše da joj je sasvim spontano (imajući u vidu da je 17 godina bio odbačen od partije i medija) prisustvovalo oko sto hiljada ljudi (njegova unuka Anja tvrdi i 200.000).

Istoričar Čedomir Antić kaže za Danas da o masovnosti sahrana iz novije i starije istorije Srbije nije moguće izvlačiti smele paralele, pre svega jer je Beograd pre samo 150 godina bio grad u kome je živelo manje od 20.000 stanovnika.

– Dakle, stanovništvu Srbije nije bilo lako da dođe na sahrane važnih i znamenitih ličnosti. Svakako su upečatljive bile sahrane kneza Miloša 1860. i brutalno ubijenog kneza Mihaila 1868. godine. Naravno, na njima je prisustvovalo manje ljudi. Mnogi srpski vladari i političari umrli su u izgnanstvu, u nemilosti, u zatvoru ili u odmetništvu (vožd Karađorđe, knez Aleksandar Karađorđević, kralj Milan, kralj Aleksandar Obrenović). Svakako najveća sahrana jednog našeg monarha bila je sahrana kralja Aleksandra Karađorđevića ubijenog u marsejskom atentatu 1934. godine. Narod je čekao voz sa kovčegom klečeći pored pruge. U Beogradu su se sjatile desetine hiljada građana koji su zajedno sa visokim gostima ispratili kovčeg ubijenog kralja do Topole i Oplenca. Bilo je slučajeva da pojedini Jugosloveni (kakav je bio Ante Žmikić, ujak moga dide, hrvatski iseljenik u SAD) doputuju o svom trošku iz Njujorka u Beograd i Topolu, u kojima nikada ranije nisu boravili- kaže Antić.

Beogradski istoričar objašnjava da su u srednjem veku upečatljive bile sahrane vladara i crkvenih poglavara.

– U Srbiji je sa velikom žalošću primljena smrt prvog arhiepiskopa Save koji je umro u Bugarskoj prilikom povratka iz Svete zemlje 1235. godine. Tek nekoliko godina kasnije njegovo telo je tajno preneseno u Srbiju, a mesto njegovog prvobitnog groba u Trnovu je i danas izuzetno poštovano. Važne su bile i „translacije“ (prenosi) moštiju svetitelja. Tako je prenosu moštiju svetog Luke 1453. iz Epira u Smederevo prisustvovalo gotovo čitavo stanovništvo srpske despotovine – kaže Antić.

Sahrani Josipa Broza prisustvovalo je 209 delegacija iz 127 zemalja (te godine UN su imale 154 članice). Među njima su bile 122 državne i 68 partijskih, četiri delegacije oslobodilačkih pokreta, devet međunarodnih organizacija… Pored odra su bila četiri kralja, šest prinčeva, 31 predsednik i 10 potpredsednika država, 11 predsednika nacionalnih parlamenata, 22 premijera, 12 zamenika predsednika vlada, 47 ministara inostranih poslova, a „kojekakve“ ministre teško je i zbrojiti. Sve to je stvorilo zanimljive situacije – predsednik Severne Koreje Kim Il Sung nije hteo u beogradski hotel Interkontinental rekavši da ne želi da bude među kapitalistima, dok je Leonid Brežnjev, predsednik Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR, na Titovu sahranu došao sa lekarskim uverenjem da sme na nogama da bude najviše 45 minuta i zato, između ostalog, prava teška nadgrobna ploča nije odmah postavljena, već njena lakša kopija. Potpredsednik SAD Volter Mondejl, koji je prisustvovao Titovom pogrebu, pre dve godine je prvi put objasnio novinarima da je ta sahrana, kao i ceo tadašnji svetski sistem, bila obeležena blokovskom konfrontacijom dve supersile, a Jugoslavija je bila „međuzona“ između ova dva sveta, tako da do neverovatno brojnog prisustva stranih državnika u Beogradu nije došlo bez uloge i podsticaja Amerike.

-Naši zapadni saveznici slediće naš primer: mi treba da obezbedimo što je više moguće zapadnih šefova država da prisustvuju sahrani – stoji u dokumentu Saveta za nacionalnu bezbednost u kojem se razmatra ponašanje Amerike na Titovoj sahrani.

Istoričar Vladimir Ilić, međutim, kaže da iako je imao obavezu u firmi u kojoj je radio, nije išao na tu sahranu, kao ni mnogi.

– Tad nije bilo pratnje kovčega na lafetu, nego su ljudi stajali uz ulice i pruge i odlazili, pa ukoliko gledamo po masovnosti na jednom mestu, patrijarhova je bila najveća, svako je došao dobrom voljom, nije postojao pritajeni strah od prinude kao kod Tita – kaže Ilić.

A brojnost ljudi na sahrani Aleksandra Leke Rankovića, „druga Marka“, bliskog Titovog saradnika koga je „izopštio“ iz javnog života posle Brionskog plenuma (1966), iznenadila je i njegovu familiju. U svojim memoarima njegova druga supruga Vladislava Slavka Ranković kaže da, dok su stajali u kapeli, nisu imali nikakav uvid u to šta se dešava ispred.

– Posle sahrane, neki su mi očevici pričali kako je milicija htela da napravi red kod ulaza u kapelu i da je milicioner, tu kod vrata, viknuo onima koji su se zaglavili: „A zašto morate svi u kapelu?“ Na to se iz mase čulo: „Niste nam dali da ga gledamo živog, hoćemo da ga vidimo bar mrtvog!“ Zbog svega, milicija je prekinula mimohod i mi smo izašli pošto je vod vojnika izneo kovčeg na lafet. Ljudi su bili svud okolo – mnogi i na granama drveća! Još dok je čitan prvi govor, masa je počela da reaguje – čuje se aplauz i to ne samo tu, oko govornika i kovčega, već su u talasima prenosi na celo groblje. Počinje skandiranje „Leka, Leka, Leka heroj!“. Sve se pomešalo: i žalost i tuga i skandiranje i aplaudiranje – sećala se Slavka Ranković avgusta 1983. na Novom groblju.

Čedomir Antić kaže da je to bilo vreme moralnog bankrota socijalističke Jugoslavije i potpunog raspada kulta ličnosti Josipa Broza.

– Etablirana, komunistička, autoritarna Srbija koja je zahvaljujući Brozovom režimu postala većinska u državnom vrhu i činovničkom aparatu mogla je da prihvati samo takvu opoziciju, pa se tako i narod čije su sve opozicione grupe marginalizovane prilagodio ideji da bi režim bio dobar da je diktator bio Srbin, neraspoloženiji prema konfederalizaciji države i još mnogo čemu. U Srbiji zgroženoj razvojem događaja na Kosovu i Metohiji i nesrećnoj zbog patnji tamošnjeg srpskog naroda, Rankovićevo vreme prihvatano je kao zlatno doba reda u pokrajini. Na Rankovićevoj sahrani se okupilo mnogo naroda iako tako nešto nije organizovano niti ohrabrivano od vlasti. Neposredno pošto je Ranković preminuo iz njegovog doma ukradena su sva njegova odlikovanja, svakako zato da ne bi bila nošena pred kovčegom- kaže Antić.

Sahranu Zorana Đinđića prenosilo je 27 kamera RTS-a, i ostaće upamćena po očajnim ljudima koji su plakali i bacali cveće ispred kovčega na lafetu i neprimerenom govoru vladike Amfilohija u Svetosavskom hramu. Pogreb Slobodana Miloševića, direktno prenošen na BK televiziji, sem po neobičnom mestu (dvorištu kuće u Požarevcu), karakteristična je i po neobičnom dobu- sam čin ukopa obavljen je po mrklom mraku.

– Mislim da je običan svet istinski cenio sve one čija je smrt izazvala opštu tugu i podstakla hiljade građana da im odaju poslednju poštu. O utemeljenosti i trajnosti narodnih osećanja i sećanja ne vredi mnogo govoriti. Recimo, Brozovom smrću završilo se jedno doba i to je svima bilo jasno. Teško je, a posebno je to bio slučaj u vreme kada posledice njegove vladavine još uvek nisu bile očigledne, ne pokloniti se osobi koja je politički tri decenije nadživela svoju istorijsku generaciju. Čoveku koji je vodio najveću i najuspešniju gerilu u Evropi Drugog svetskog rata, koji se suprotstavio Hitleru i Staljinu, i preživeo – kaže Antić.

Protokol

Protokol na velikim sahranama je ponekad komplikovan, a kako su organizatori rasporedili zvanice na bini tokom sprovoda patrijarha Pavla, može se videti na fotografiji.