Rođena je u Čačku 11. oktobra 1873. godine kao prvo od devetoro dece Mileve i Dimitrija Petrovića. Za slikarstvo se odmah vezala i nakon završene Više ženske škole u Beogradu 1891. i položenog stručnog ispita postaje nastavnica slobodnoručnog crtanja. Ipak, sedam godina kasnije, odlazi u Minhen na školovanje, a slike iz tog perioda predstavila je dve godine kasnije na prvoj samostalnoj izložbi u Beogradu, koja odmah nailazi na oštre komentare, jer se nije ugledala na stare majstore slikarstva, nego je našla uzore u „impresionističkim radovima, tom bolesnom i trulom shvatanju bolesnih i trulih mozgova“. To je nije pokolebalo. Vratila u Nemačku, ali je već 1903. morala nazad u Srbiju, jer je ministar prosvete odbio da joj produži boravak. Iza toga se krilo to što je Nadeždin otac odbio da napiše biografiju kraljice Drage Mašin, u kojoj bi bilo njeno izmišljeno plemenito poreklo.
Sa Delfom Ivanić osniva žensku patriotsku organizaciju – Kolo srpskih sestara, a na osnivačkoj skupštini na Kolarcu je pred 3.000 žena čak 90 minuta držala govor.
Odlazi u Makedoniju sa Milicom Dobrić nakon propasti Ilindenskog ustanka da odnese humanitarnu pomoć Srbima u zbegovima. Sa njima je išao vojvoda Vojislav Tankosić, a doživljaje sa tog putovanja Nadežda je opisala u drami „Vojvoda Micko Porečki“, koja je tek nedavno otkrivena u njenoj zaostavštini. NJena prevashodna delatnost bilo je utopističko zbližavanje južnoslovenskih naroda. Angažovala se 1904. oko Prve jugoslovenske umetničke izložbe (izlagali umetnici iz Srbije, Hrvatske, Bugarske i Slovenije), osnivanja umetničkog udruženja Lada i Prve jugoslovenske umetničke kolonije u Sićevu i Pirotu 1905. godine. Piše likovne kritike u Delu, Srpskom književnom glasniku, Štampi i Bosanskoj vili. Odlazi u Pariz, gde slika svoja remek dela – Bogorodičina crkva u Parizu, Devojčica u Bulonjskoj šumi, Plaža u Bretanji… Po izbijanju balkanskih ratova odlazi na front kao bolničarka, ali ne odustaje od slikarstva, nego slika predele kroz koje je prolazila s vojskom. U Skoplju se razbolela od tifusa 1913. te odlazi u Italiju na lečenje, gde je zatiče Prvi svetski rat. Ubrzo se vraća na front kao bolničarka Dunavske divizije. Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bici 1915, Nadežda odlazi u Skoplje kod svoje porodice, ali se opet vraća na front u bolnicu u Valjevo. Tu se krajem marta zarazila pegavim tifusom i posle sedam dana umrla.
„O mojoj udaji nema govora više, ja hoću da sam slikar, a ne samo žena, žena ima dosta“, napisala je svojevremeno Nadežda. Tako je i proživela svoj vek.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
Ljudska prava, korona virus i Srbija: „Brojna ograničenja u ostvarivanju sloboda“ u godini pandemije
Korona virus, žene i nauka: Genetičarka na zadatku da vrati život u normalu
Vazno je napomenuti da je Nadezda Petrovic naslikala prvu ekspresionisticku sliku u Srbiji, a tragovi ideja koje ce se sklopiti taj njen u ekspresionizam – mozemo pratiti na njenim slikama i pre datuma koji oficijelno oznacava nastanak ekspresionizma -1905 – dakle kao neku vrstu ““protoekspresionizma““. Te bih slike poredio sa Munkovim slikama (sam Munk slika prvu ekspresionisticku sliku 12 godina pre 1905). Ipak, reklo bi se da je Munk svoj ekpresionizam bazirao na Van Gogu, dok je Nadezda mozda krenula od Gogena)
Hvala autoru na tekstu, a Gospodu hvala na postojanju Nadežde Petrović. Život Nadeždin je impresivan, ja sam zadivljena onim što sam saznala o ovoj izvanrednoj ženi i smatram da svi Srbi treba da budu ponosni što imaju Veliku Nadezdu, zvezdu koja večno sja na svodu nebeskom. Volela bih da se mnogo mnogo više piše i govori o Nadeždi, i drugim velikim ljudima rođenim u Srbiji, i da neki filmski stvaralac napravi film o njoj.