Nafta kao oružje

Džozef S. Naj: BUDUĆNOST MOĆI (18)

Budućnost moći (Arhipelag), nova je knjiga Džozefa S. Naja, čoveka ogromnog teorijskog uticaja i praktičnog političkog iskustva, na provokativan i analitičan način govori o strukturama moći u savremenom svetu, o vrstama moći od vojne i ekonomske do meke i pametne moći, a naročito o igri moći u odnosu SAD, Kine, EU, Rusije, BRIK. Džozef S. Naj, harvardski profesor, savetnik je nekoliko američkih administracija i tvorac čuvenog koncepta „meke moći“.

Nafta-oružje podstakla je Sjedinjene Države da igraju pomirljiviju ulogu u organizovanju rešavanja arapsko-izraelskog spora nakon Jomkipurskog rata. Međutim, nafta-oružje nije promenilo suštinsku politiku Sjedinjenih Država na Bliskom istoku.

Zašto nafta-oružje nije bilo delotvornije i koji je iz toga nauk za današnjicu? Odgovor delom daje simetrija u opštoj međuzavisnosti. Saudijska Arabija, koja je postala ključna država na tržištima nafte, imala je velika ulaganja u SAD. Ukoliko bi Saudijci previše ugrozili ekonomiju SAD, time bi naškodili i sopstvenim ekonomskim interesima. Osim toga, Saudijska Arabija je zavisila od Sjedinjenih Država u oblasti bezbednosti. Dugoročno, SAD su bile jedina zemlja koja je u stanju da održi stabilnu ravnotežu moći u regionu Persijskog zaliva. Saudijci su to znali, pa su bili oprezni oko toga koliko daleko idu u upotrebi nafte-oružja. U jednom trenutku oni su se potajno postarali da američka Šesta flota u regionu bude snabdevena gorivom. Saudijci su imali korist od dugoročne garancije bezbednosti koje su pružale Sjedinjene Države. Postojala je posredna veza između bezbednosne međuzavisnosti i naftne međuzavisnosti. Bilo je preskupo otvoreno upotrebiti silu, ali ona je u pozadini odigrala ulogu kao resurs moći. Drugim rečima, ishod krize je podrazumevao asimetrije uzrokovane promenom u strukturi tržišta, ali ishod nije postigla sama ekonomska moć. Ovaj složeni skup činilaca i danas je prisutan u stvaranju i ograničavanju moći koja proističe iz posedovanja naftnih resursa.

Pred kraj devedesetih, cene nafte su strmoglavo pale. Dobici usled efikasnosti podstaknuti visokim cenama oborili su potražnju, a na strani ponude pojava novih izvora nafte izvan OPEC značila je da se OPEC suočava s većom konkurencijom na svetskom tržištu. Napredak tehnologije pomogao je geolozima da dođu do nafte do koje je ranije bilo nemoguće dopreti. Međutim, nakon 2005. cene nafte su ponovo skočile, delom kao reakcija na poremećaje usled rata, uragana i terorističkih pretnji, ali umnogome zbog predviđenog porasta potražnje koji je pratio brzi ekonomski rast u Aziji. Dve najmnogoljudnije nacije na svetu, Kina i Indija, doživljavaju brz uspon potražnje za energijom kako se modernizuju i industrijaliziju. Obe zemlje čine merkantilističke napore da kupe i kontrolišu strane zalihe nafte, iako nauk iz krize sedamdesetih ukazuje na to da je nafta zamenljiva roba i da tržišta imaju tendenciju da raspoređuju ponudu i poravnavaju stanje bez obzira na to ko je vlasnik nafte. U svakom slučaju, brz ekonomski rast ovih dveju država će znatno doprineti globalnoj potražnji za naftom, a to znači da će najveći globalni regioni proizvođači nafte, poput Persijskog zaliva, i dalje igrati važnu ulogu u svetskoj politici. Pošto je Saudijska Arabija proizvođač i izvor ponude broj jedan u svetu, ma kakva veća promena u njenoj političkoj stabilnosti mogla bi imati dalekosežne posledice.

Zanimljivo je uporediti tržišta nafte i prirodnog gasa. Rusija je glavni proizvođač obe sirovine, ali napori Rusije da stekne moć tako što će strukturisati asimetrije tržišta očigledniji su u domenu prirodnog gasa nego u domenu nafte. Nafta je srazmerno zamenljiva roba s višestrukim izvorima ponude i srazmerno se lako transportuje, dok je sve donedavno gas bio smatran ređim i u snabdevanju mnogo više zavisnim od fiksnih gasovoda. Iako se to može promeniti u budućnosti zbog pošiljki tečnog prirodnog gasa i novih tehnologija proizvodnje gasa na bogatim nalazištima uljnog škriljca, do sada je Rusija bila glavni snabdevač gasom u Evropi. Ruska vlada je konsolidovala vlasništvo nad gasnim poljima i gasovodima u jednoj kompaniji, Gaspromu, a nju upotrebila da strukturiše tržišta u korist Rusije. Kad je Rusija imala sporove sa susedima poput Ukrajine oko cena gasa, ona se nije ustezala od presecanja dovoda gasa kao oblika ekonomske moći. Kasnije, kad je na vlast u Ukrajini došla blagonaklonija vlada, Rusija je upotrebila mamac veoma sniženih cena gasa kako bi dobila produženje zakupa svoje pomorske baze u Ukrajini, na taj način komplikujući izglede da se jednog dana Ukrajina pridruži NATO.

Nemačka zavisi od Rusije za trećinu svog prirodnog gasa, ali nemačka vlada tvrdi da nije previše zabrinuta jer međuzavisnost smatra simetričnom. U nemačkim očima, nemački potrošači su tako velika grupa da ruski prihodi zavise od sigurnosti koju donosi nemačka potražnja isto koliko i nemački potrošači zavise od sigurnosti ruske ponude. Shodno tome, kad je EU pokušala da probudi interes za gasovod koji bi kaspijski gas doveo do Evrope bez prolaska kroz rusku teritoriju, Nemačka je pokazala manji interes. Umesto toga, Nemačka je podržala gasovod ispod Severnog mora koji će pojačati njenu zavisnost od ruskog snabdevanja i omogućiti Rusiji da zaobiđe Ukrajinu i Poljsku.

Ovo će povećati ranjivost Ukrajine i Poljske. U prošlosti, te države su imale moć pregovaranja zasnovan na njihovoj sposobnosti da zaustave protok gasa kroz gasovode koji prolaze njihovom teritorijom. Bol koji je to nanelo Nemačkoj doprineo je moći pregovaranja Ukrajine i Poljske s Rusijom.

Nastavlja se