Najgori kadrovi imaju najjaču političku podršku

Beograd- Korupcija u pravosuđu sigurno postoji i oko toga se više niko ne spori. Međutim, to je vrlo teško utvrditi, kao i sve kada je reč o tamnim brojkama kriminaliteta, jer tražimo u mraku. O korupciji se govori uglavnom na osnovu utisaka. Stravična je disproporcija između broja ljudi koji su objektivno učestvovali u nečemu što se zove korupcija i broja ljudi koji smatraju da ona postoji. Iako korupcija postoji, nikada je ne bih stavio na prvo, drugo, ili treće mesto problema s kojima se pravosuđe danas suočava. Daleko veći problemi su nesposobnost, neažurnost, nemotivisanost, loši kadrovi, pa tek onda korupcija koja je posledica svega toga – kaže u razgovoru za Danas predsednik Prvog opštinskog suda Miodrag Majić.

Beograd je usko grlo u pravosuđu

– U beogradskom pravosuđu se povećava broj predmeta iz godine u godinu, navodi Miodrag Majić. – Moj stav je da će se to nastaviti zbog migracija i zbog toga što Beograd postaje mega centar. Suočavamo se s tim da su sudije ovde preopterećene i uskoro će biti zatrpane predmetima. Glavni grad je već usko grlo i beogradsko pravosuđe fizički nije sposobno da reši toliki broj predmeta. Trebalo bi načiniti ozbiljan presek i sudijama iz unutrašnjosti, koji su neuporedivo manje opterećeni, preneti predmete. To je ogroman zadatak koji niko neće da preuzme. Ideal je podjednako opteretiti sudije u zemlji, a to se može približno ostvariti proporcionalnim ograničenjem povećanja broja predmeta. Sudije u Beogradu prosečno imaju od 120 do 400 živih predmeta. Bolji rezultati mogu se postići isključivo sistemskim promenama.

Kako vidite rešenje tog problema?
– Zakonskom regulativom koja će u punoj meri obezbediti efikasno otkrivanje ovakvih krivičnih dela, kod kojih često ne postoje svedoci i materijalni tragovi jer se stvar događa u četiri oka. Za krivična dela korupcije bez najliberalnijih mera njenog otkrivanja ništa nećemo uraditi. Treba pogledati zemlje koje su suočavale s korupcijom. One su u mnogo liberalnijoj meri koristile prikrivene islednike i agente provokatore. Međutim, kod nas još uvek ne postoji spremnost da se angažuju agenti provokatori. Naime, smatra se da je to naše nasleđe i da naša istorijska dimenzija to ne dozvoljava, jer bi se oživela prošla vremena. Ipak, uveren sam da je korupciju nemoguće ozbiljno sprečiti bez takvih mera i rigoroznih kazni za svakoga ko učestvuje u njoj.
Sudije se međusobno štite, zar ne?
– Naravno. O tome sudije ne vole da govore, kao i sve ostale branše. Postoji esnafska solidarnost, ali je ona lažna i zasniva se na defektnim osnovama – ne na tome da se dobar, namučen kolega štiti, već onaj za koga se sumnja da to radi. Pravosuđe očigledno još uvek nije sposobno da očisti svoje redove. To, između ostalog, dotiče pitanje reizbora. Kod nas postoji mehanizam čišćenja pravosuđa, a to je razrešenje sudija koje se koristi u neznatnom procentu jer je izgubilo svoju svrhu. Uzroci tome su pokrivanje kolega, veoma izražena nepopularnost takvih mera, čak i kada je reč o najgorim, za koje nema dileme da su takvi. Pravosudni poslenici i predsednici sudova se veoma teško odlučuju da pokreću postupke za razrešenje, pa samim tim ne dolazi do razrešenja.
Koliko ste vi postupaka za razrešenje sudija pokrenuli?
– Nisam pokretao postupke za razrešenje, što ne znači da nisam spreman za to.
Da li u Prvom opštinskom sudu postoje slučajevi korupcije?
– Imali smo nekoliko disciplinskih postupaka, ali nije bilo reči o korupciji, već o nedozvoljenim radnjama. Ubedili smo zaposlene da ne smeju da primaju poklone. Mi smo nacija koja je navikla na sive zone korupcije. Kod nas je najnormalnije da u sud, kao i kod lekara, nosite čokolade, bombonjere, parfeme. Problem je što zaposleni iskreno ne shvataju zbog čega je problem primiti poklon. Oni smatraju da je to normalno.
Da li se sudije plaše reizbora?
– Plaše se, ali ne svi podjednako, ne na isti način, ali ta tema je veoma prisutna. Strah dolazi zbog činjenice da se još uvek ne zna koji će zaista biti kriterijumi kad do reizbora dođe i ko će to raditi. Od te dve činjenice zavisi da li ćemo imati pogoršanje ili ozdravljenje sudstva. Međutim, postavljam pitanje zašto se onda ne bi iskoristio mehanizam razrešenja sudija. Ako je mehanizam razrešenja nešto što ne daje rezultate, onda sledi pitanje šta će biti reizbor i sudije se toga boje. S druge strane, plaše se i ljudi kojima tu nije mesto. To su ljudi koji su u poslednjih nekoliko decenija svašta proživeli u pravosuđu, raznorazne čistke i pritiske. Oni zaista strahuju da li će i taj neko ko bude u prilici da pokreće poluge daleko više voditi računa o nekim drugim kriterijumima nego o stručnosti i dostojnosti. Uveren sam da su najgori pravosudni kadrovi koje imamo najčešće dolazili uz najjače političke podrške, a to će potvrditi svako ko se bavi ovim sistemom ako je dovoljno iskren.
Možete li to da objasnite?
– Moglo bi se dogoditi da oni koji bi trebalo da budu najsporniji budu najnesporniji u tom reizboru, jer će na vreme obezbediti političku podršku. Naime, u periodu do reizbora biće značajan broj sudija koji će se kloniti toga da rade ono što je njihov posao, a pogotovo da sude neke politički interesantnije predmete, upravo iz straha da li će mu neki „jaki“ pojedinac ili stranka sutra dati podršku na reizboru ili ne. Do reizbora neće doći tako brzo, što opet može da stvori opasnost, jer što duže traje period odlaganja to je veća tenzija među sudijama. Ako stremimo da budemo ozbiljna država idealna varijanta bi bila da o reizboru odlučuju tela u koja se ne sumnja – mudre sede glave, ljudi od velikog poverenja zajednice i oni u koje se ne može upreti prstom. Međutim, mi smo mnogo puta bili u situaciji da pravosuđe kritikuju, ali i hvale ljudi koji o tome malo znaju, ili ljudi koji su uspeli da isplivaju u nekim promenama, potpuno zaboravljajući na ono što su ranije radili.
Šta mislite o krivičnim postupcima koji su pokrenuti protiv sudija?
– Dobro je što se to čini. Može zvučati paradoksalno, ali dobro je da smo krenuli u to, a smatram da bi bilo još bolje da oni dobiju i sudski epilog. Što je duža ova agonija to je veći pad poverenja u pravosuđe. Ne sme biti nedodirljivih. Međutim, kada se sudija stavi na stub srama to je ozbiljno, jer se time dovodi u pitanje institucija.
Ima li pozitivnih pomaka u pravosuđu?
– Većina onih koji se bave ocenjivanjem pravosuđa slažu se da je u poslednje dve do tri godine načinjen izvestan pomak ka boljem koji se primećuje. Pravosuđe je jedna od institucija ove države koje su poslednjih decenija u ozbiljnoj meri devastirane, tako da uvek ima raskoraka između onoga što vide oni koji se bave pravosuđem, statistikom, objektivnim kvantitativnim merilima i onoga što osećaju građani. Da bi građanin osetio da je sud efikasan mora mu se brže zakazivati suđenje.
Na osnovu čega tvrdite da je došlo do poboljšanja u radu suda?
– Oni koji rade u pravosuđu danas, za razliku od onoga što je bilo unazad, svesni su da moraju postojati odgovornost, međunarodni standardi, ili Evropski sud za ljudska prava koji će nadzirati njihovu presudu.