Najveći poraz Srba je raspad Jugoslavije

Tvrdi naša nacionalistička propaganda da su nas i Katolička crkva i Austrija vekovima gonili i pokoravali, pa smo tvrdili da su nas ustaše „sve“ pobili, a jedan naučnik, i čak akademik, rekao je da su ustaše pobile „tačno“ jedan milion u oblasti Hrvatske, Bosne i Hercegovine za vreme Drugog svetskog rata! Ali niko nas nije tako porazio, kao mi sebe same tvrdeći da smo „država“ u Krajini, i to „četvrta“ država srpskog naroda.
Za Krajinu kakva je bila i pre 1941. i posle, i pre i posle 1945. bila je jedina nada da dođe, uz pomoć međunarodnih činilaca, do jedne izuzetno utemeljene autonomije. Slobodan Milošević nije samo kriv što je „izdao“ Krajinu nego zato što verovatno nije kazivao istinu ljudima koji su doživeli ono što su doživeli, da nestanu za vjeki vjekov sa tih terena. Dakle, poraz potpun i istorijski. Lepo je to što se svi zanimaju da se Srbi vrate u te oblasti, i pisac ovih redova potpuno se slaže sa tom idejom, ali ona jeste iluzija s obzirom na sadašnju hrvatsku ustašoidnu vlast koja je uspela, ne izgovarajući prethodno nijednu reč o svojoj želji da etnički očisti Hrvatsku, da to i učini. Nasuprot suludim vođama Srba u Bosni i intelektualnim pomagačima iz Srbije koji su se stalno zaricali da će srpsku teritoriju očistiti, pa su se sada sveli na to da s Muslimanima i Hrvatima u Bosni, uz imperijalnu kontrolu Amerikanaca, stvaraju novu „unitarnu“ Bosnu, odnosno uniju od dva etničko-nacionalna entiteta. To je još jedan veliki poraz srpske nacionalne politike sa obe strane Drine!
Ali najveći poraz Srba je raspad Jugoslavije, u svakom slučaju. U pravu je Slavoljub Đukić koji piše u pretposlednjoj knjizi da su „Srbi imali najveću potrebu za opstanak Jugoslavije, a srpski režim (Slobodana Miloševića) je svojom politikom otvarao vrata secesionistima. Slovenci i Hrvati su želeli svoje države, a odgovornost za raspad Jugoslavije prebacivali su na Srbiju“ – baš zbog naše lude politike. I tu, kao i u slučaju srpskih teritorija Bosne, luda politika u Srbiji i Crnoj Gori teško je oštetila srpske legitimne interese. Sada mora da bude jasno i najneinteligentnijem našem čoveku da nema druge države u kojoj će biti nastanjeni „svi Srbi“ – izuzev Jugoslavije! A bez Jugoslavije, i bez naše objektivne i subjektivne sposobnosti da zajednicu ne držimo silom – mora biti rata, stradanja i gubitka više stotina hiljada Srba, bilo mrtvih bilo izgnanih!
Kada je reč o nacionalizmu, valja nešto više reći. Mislimo da nije reč o samom nacionalizmu, jer on može da bude delotvoran u istorijskim trenucima. (Voleo bih da vidim te naše znalce da nam objasne kako bi bilo Prvog ustanka 1804. ili partizanskog gerilskog ratovanja u Crnoj Gori i Srbiji 1941 – bez nacionalizma? Neće niko da tvrdi da su srpski partizani išli 1941. u rat protiv okupatora, Italijana, Nemaca i ustaša zbog socijalizma ili samoupravljanja?)
Treba praviti razliku između nacionalizama koji efektivno, prema kvalitetu i prema kvantitetu, kao narodi i društva, mogu ili ne mogu da razbiju jednu zajednicu. Jedna državna zajednica je mogla da spreči secesionizam Slovenaca, Albanaca ili Makedonaca, ali nije mogla da spreči secesionizam Hrvata i Srba. U Prvoj Jugoslaviji posle 1918. jedino izraženo nacionalno pitanje je bilo hrvatsko i ono, pored sve ozbiljnosti i istorijske objektivnosti, nije moglo da sruši jugoslovensku državu pre 1941. Međutim, ono što se zaboravlja kod tužilaca, da je samo srpski nacionalizam rušilac Jugoslavije 1991. godine, to je da su se u svim republikama pod „avnojskom Jugoslavijom“, pojavili nacionalizmi, ne samo srpski i hrvatski, nego i albanski, makedonski, slovenački i, najzad, neka vrsta „aposteriornog“ nacionalizma bosanskih Muslimana. Srbi u svom većinskom delu poslednjih godina nisu bili „u načelu“ protiv Jugoslavije nego protiv „avnojske Jugoslavije“. Međutim, shvatanje za jednu Treću Jugoslaviju nije bilo izraženo, nije u svojoj ozbiljnosti raspravljano, a još manje – nije se obrazovao nijedan kružok u zemlji. Veliki i istorijski, još jedan poraz srpskog naroda pri kraju XX veka!
Dakle, da li nas porazi mogu urazumiti i povesti u neku budućnost u kojoj neće biti pomešano ono što se želi sa onim što je moguće, sa svim našim objektivnim i subjektivnim snagama kao istorijskom jedinicom na ovim balkanskim prostorima? (Borba, 4-5. novembar 1995)
Nastavlja se