Nametanje jugoslovenstva kao državne ideje

Kako jugoslovenska zajednica propada (članak je pisan 1991. – op. ur.), tako su sve glasnija naša već uobičajena naricanja i kukanja. Krivo je „jugoslovenstvo“ koje su Srbi „prihvatili“ i 1918. i 1945. godine, i pored iskustava što su ih imali, i koje niko ne može da poriče. Kako se to dogodilo jednom narodu, kao što je srpski, koji je, verovatno jedini, u prošlosti bio obdaren istorijskim instinktom?
Odgovor, koji nam daju vrhunski naši intelektualci, je, bar za mene, tradicionalistički. Tu i takvu zapevku sam čuo i 1941. i posle 1945. godine, u emigraciji. Svemu je krivo „jugoslovenstvo“ Srba!
Šta je to „jugoslovenstvo“ i da li su zaista Srbi bili „Jugosloveni“ i kakvi Jugosloveni? Iako je u Prvom svetskom ratu vlada Srbije istakla svoje ratne ciljeve u smislu oslobođenja i ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca, u deklaraciji u Nišu decembra 1914, istorijska je činjenica da mi u taj rat nismo pošli u cilju ujedinjenja svih Srba, još manje Hrvata i Slovenaca; mi smo jednostavno napadnuti od Austro-Ugarske Monarhije, i branili smo se, i to herojski. Da se nisu umešale nemačka izvanredna mašina i „bratska“ bugarska armija s leđa, možda bismo čitavog Prvog svetskog rata držali front negde na Kolubari i Velikom

Lugu. Oni ljudi u Srbiji, a to je bio sav politički svet onog vremena, na čelu s Nikolom Pašićem, koji su celog rata sve činili da dođe do ujedinjenja, nisu ni jednog trenutka bolovali od, kako se sada prikazuje, bolesti „jugoslovenstva“, iako su se međusobno razlikovali i tek će se razlikovati posle oslobođenja 1918. godine. Ti su ljudi imali dva ideala ili – ako je dozvoljeno to reći kad je reč o Srbima – dva interesa.
Prvi interes je ostao još od Načertanija Ilije Garašanina: da se svi Srbi ujedine u jednu državu. Garašanin je očigledno mislio samo na srpsku državu, ali je znao, bolje nego mnogi, danas samoproizvedeni, politički ljudi, da se ni srpska država ne može organizovati bez saradnje sa okolnim narodima i plemenima, čak i Arbanasima u severnoj Albaniji, da ne insistiramo na bosanskim, naravno „vatikanskim“, fratrima. Drugi interes, ili ideal Srba, bio je neka iracionalna žudnja za „velikim“, o kojoj je nekada pisao Srbin iz Hrvatske Adam Pribićević. Dakle, nikako „jugoslovenstvo“ kao nacionalni pojam. Uzgred budi rečeno, jugoslovenstvo se tek ozvaničilo posle državnog udara 1929. godine, odnosno posle uvođenja diktature kralja Aleksandra. Ne treba kriti da je i u prvom parlamentarnom periodu bilo ljudi koji su, kao Ljuba Davidović u Ustavotvornoj skupštini, pozivali 1921. godine „Jugoslovene na okup“.
Jugoslovenska ideja, integralistička i nacionalistička, proklamovana je tek 1929. godine. Srbi su je „usvojili“, nikada kao nacionalnu ideju, nikada u nekom većem broju, ali su je zato kao zvaničnu „državnu ideju“ nametali drugima. Pošto nisu uspeli sa srpstvom u Makedoniji, onda su načinili drugi opit sa „jugoslovenstvom“ u toj oblasti. Govorimo o zvaničnoj, vladinoj politici koja nije nikada inače imala većinu, jer nije smela da ide na slobodne izbore posle 1929. godine. Znala je unapred kako stoji, posebno u hrvatskim krajevima. To „jugoslovenstvo“ kao „državna ideologija“ bilo je nešto najpovršnije za srpsko društvo, a ogorčilo je hrvatsko političko društvo. Cela hrvatska nacija digla se protiv toga „jugoslovenstva“. Vladajući Srbi kao da to nisu ni čuli ni videli.
Ni u Drugom svetskom ratu jugoslovenstvo, kao neka početna državna ideja, nije postojalo. Narodnooslobodilački pokret ju je koristio, utoliko pre što je u politici kontinuiteta trebalo sebe predstaviti saveznicima kao podobnima. Bitno je, međutim, sve drugo pre jugoslovenstva. Bitna je bila revolucija, revolucionarna vlast i tapkanje, kako ga ja iz milošte zovem, za Brkom, nezaboravnim Josifom Visarionovičem.
Nastavlja se