Taj sistem postoji dugi niz godina i funkcioniše tako što se mediji toliko finansijski ucenjuju da više nije ni potrebno da neko direktno pozove medijsku kuću, dovoljna je sama svest urednika i vlasnika da je nešto neprihvatljivo da se objavi ako se želi preživeti na jednom siromašnom tržištu kao što je naše, ocenjuje za Danas Gordana Igrić, regionalna direktorka Balkanske istraživačke mreže (BIRN).

Koliko (auto)cenzura urušava ugled novinarske profesije? Kako se boriti protiv toga?

– Čim postoje cenzura i autocenzura, onda nema profesije i etike. Borba protiv cenzure izgleda kao rat sa vetrenjačama. Mislim da je ekonomska situacija toliko teška da novinar više nema mogućnost da odbije diktat i da se pobuni, jer ostaje na ulici, bez ikakvih prihoda. Da je ekonomska situacija bolja, to bi sigurno dalo snagu i vlasnicima medija da budu ozbiljniji kada je reč o otporu vlastima, ali bi isto tako dalo snage i kompanijama koje su oglašivači.

Nedavno smo imali saopštenje SNS u kom se navodi da Radio-televizija Srbije (RTS) služi kao poligon za napade na premijera Aleksandra Vučića. Može li to da izazove strah kod novinara i automatski dovede do samocenzure?

– Zaista je velika i ozbiljna pretnja kada stranka, i to stranka sa tolikom podrškom u narodu kao SNS, pošalje onakvo saopštenje. Ali, cenzura, kao što sam kazala, postojala je i pre SNS-a, samo je ona sada potpuno otvorena. Isto je i sa autocenzurom, jer novinar danas više neće ni da pomisli da predloži neku temu za koju unapred zna da neće proći u mediju u kojem radi. Mediji dobrovoljno idu ka centrima moći, a to danas nije Vlada, nego Aleksandar Vučić. Određeni mediji od njega grade kult ličnosti i novinari koji tu rade nemaju mogućnosti – mogu ili da učestvuju u svemu tome ili da ostanu na ulici. Rečju, novinari danas nemaju alternativu.

Da li bi možda baš RTS, budući da je javni servis, trebalo da prednjači u kritici?

– Trenutno imamo dva bloka medija – one u kojima nešto može da se uradi i one u kojima nije moguće ništa uraditi. U privatnim medijima više nije moguće uraditi nešto drugačije od onog kako zahtevaju vlasnici tih medija. To je, pretpostavljam, i normalno. S druge strane, imamo RTS, koji je javno glasilo. On bi trebalo da bude platforma za nekakvu borbu i zaštitu, jer ga građani finansiraju. Njegovo finansiranje bi i u budućnosti trebalo da bude kroz pretplatu, jer će se tako očuvati minimalna sloboda kao javnog glasila. Takođe, smatram da građani, odnosno novinari, moraju da se izbore za to da državna davanja medijima budu transparentna, kao i da se oni finansiraju prema projektima, a ne da im se daje milostinja, kao što se to danas radi širom Srbije.

Koliko cenzura gubi smisao u eri interneta?

– U društvima kao što je naše cenzura i te kako ima smisla. Naše društvo je siromašno i nemaju svi pristup internetu. Elektronski mediji su stoga jako važni, a manje-više i štampani.

 A koliko je jak uticaj tajkuna na medije?

– Biznisi su kod nas, kao i mediji, takođe urušeni, te tako i finansijska moć tajkuna. I njima se dešava isto što i medijima, jer i oni sada dosta zavise od centara političke moći, pa se i oni cenzurišu, odnosno dobrovoljno se približavaju centrima moći koji su bliski jednom čoveku i jednoj partiji. Ni tajkuni više neće da talasaju, jer lako sutra zbog toga mogu doći u problem.

Da li vam se čini da je opao njihov uticaj na medije?

– To još uvek ne znamo, jer postoje novi tajkuni koji su u senci i još uvek ih nismo prepoznali. Ali, kazala bih i to da nisu tajkuni toliko moćni koliko je trenutno, zbog ekonomije koja je u beznađu, moćna politika. Dakle, politički centri trenutno imaju presudan uticaj na medije.

Samo u Srbiji?

– Širom Balkana, ali u Srbiji i Makedoniji je to najvidljivije. To su dve države u regionu sa najgorim stanjem u medijima. Kritički nastrojeni mediji su potpuno oslabljeni. U tim državama je apsolutna moć data partijama koje vode državu.

Kako objašnjavate fenomen tabloida i uspeh koji oni imaju u Srbiji?

– To su novine – a govorim o dva lista – koje u ovom trenutku grade kult ličnosti Aleksandra Vučića. Oni to rade dobrovoljno, neki veruju da tako treba, dok drugi to rade zbog finansijske isplativosti. Takvi listovi će vrlo često „pogađati“ razna ministarstva i ljude u Vladi, ali nikada i našeg novog lidera.

Jeste li optimista kada je reč o budućnosti medija?

– Ako se prati makedonski model, mislim da nas ne čeka ništa dobro. Ali moram da imam rezervu, jer je Srbija malo više napredovala na evropskom putu. Evo, neki zakoni su u pripremi, postoji Medijska strategija… Ti zakoni neće rešiti sve probleme, ali vidim da postoji malo veće osmatranje situacije na terenu od strane Brisela nego što je to slučaj u Makedoniji. Zakoni mogu biti dobra osnova za neke stvari, kao što je, recimo, privatizacija medija, izlazak države iz njihovog vlasništva, zatim pronalaženje načina za finansiranje RTS-a, a da to nije novcem iz budžeta.

Hoće li opstati istraživačko novinarstvo?

Da, hoće, opstaće kroz donacije. Opstaće kao paralelni medijski sistem, koji funkcioniše preko interneta i socijalnih mreža. Inače, svuda u svetu se režu troškovi za takvu vrstu novinarstva, mnogi mediji se rešavaju istraživačkih timova i sve više guraju tabloidno novinarstvo. Istraživačko novinarstvo u Americi i Engleskoj, recimo, seli se u fondacije, razne istraživačke centre i nevladin sektor. Kod nas je to, zbog ekonomske situacije i političke kontrole, dodatno problematično. U glavnim medijima novca i političke volje za to nema, jer to nije profitabilno, a mediji su roba.

Finansijsko ruiniranje medija

Koliko su mediji u Srbiji slični onim u svetu?

– Ni u Srbiji ni u svetu nema biznis modela za bilo kakvo ozbiljno novinarstvo. Štampa propada, televizije su sve više tabloidne, jer je jako skupo održavati kvalitetno novinarstvo, a od onlajn novinarstva se ne može puno zaraditi. U Srbiji je situacija dosta komplikovanija, jer imamo ekonomsku krizu, prolazimo kroz tranziciju, imali smo ratove… Sve je to dovelo do potpunog finansijskog ruiniranja medija.