Nedostatak vizija o Evropi

Proslava pedesete godišnjice Rimskog ugovora ovog meseca dolazi u pogodnom trenutku. Vreme je da Evropska unija okonča „period razmišljanja“, koji je sebi nametnula nakon što su Francuzi i Holanđani odbacili Evropski ustav, i ponovo pokrene proces ujedinjenja započet u Rimu pre pola stoleća.
U pomenutom periodu nikakvog razmišljanja zapravo nije ni bilo, odnosno evropski lideri građanima nisu ponudili bilo kakvu novu, temeljnu viziju. Kako, dakle, pita nemački kancelar Angela Merkel u svojoj prvoj parlamentarnoj izjavi o evropskoj politici, završiti ponovno pronalaženje Evrope? U teoriji, postoje tri suštinski suprotstavljene vizije o budućnosti Unije. Neki još uvek govore o „državi nacionalnih država“: ovi mislioci, često pogrešno nazivani federalistima, u Ustavu vide neophodan korak ka stvaranju Evropske federacije.
Stvaranje takve federacije može biti opravdano argumentom da je etički sadržaj nacionalne države duboko kompromitovan prohujalim ratovima: izgradnjom federacije mogu biti sprečene moguće težnje ka novim sukobima. Štaviše, britanski politikolog Glejn Morgan navodi da robustni koncept panevropske bezbednosti takođe zahteva panevropsku državu, i da je neodgovorno da evropske elite održavaju položaj strateške zavisnosti od SAD. Otuda i ideja da samo snažna EU može očuvati „evropski društveni model“.
Međutim, poslednjih nekoliko godina postalo je jasno da među evropskim državama nema većinske podrške federaciji, što je potvrdila debata o odbačenom Ustavnom ugovoru. U stvari, mnogi „federalistički“ argumenti deluju neosnovano: pre svega, ne postoji jedinstveni evropski društveni model. Na primer, razlike između skandinavskih i mediteranskih država s jedne, i „liberalnih atlantskih zemalja“ poput Irske i Velike Britanije s druge strane, često su izrazitije nego one između Evrope kao celine i Sjedinjenih Država.
Poslednjih godina ukorenio se alternativni pogled na EU, a može se opisati kao „nadnacionalni multikulturalizam“. Prema ovom gledištu, osnovna funkcija EU je da omogući i održava raznovrsnost i različitost. Umesto tradicionalnih homogenih država, Evropa bi trebalo da bude „Zajednica raznovrsnosti“, neka vrsta „nacije drugačijih“, da se poslužimo izrazom pravnika Džozefa Vilera. Tolerancija postaje suštinska evropska vrlina, a karakter EU kao entiteta s federalnim pravom, ali bez federalne državnosti, smatra se prednošću.
Propovednici nadnacionalnog multikulturalizma odbacuju federalnu demokratsku državu. Ono što je u najboljem slučaju izvodljivo, kako smatraju, jeste takozvana demoi-kratija; ne vladavina jednog naroda, odnosno demosa, već mnogih naroda (demoi), koja bi omogućila održanje njihove raznovrsnosti. Delovi vizije zvuče atraktivno. Međutim, upitna je pouzdanost šefova evropskih vlada koji se, promovišući panevropski multikulturalizam, istovremeno u sopstvenim državama vatreno protive navodnim „multikulturalističkim“ iluzijama. Ovakvo ponašanje postalo je uobičajeni deo političke retorike u gotovo svim državama.
Treće gledište nije nikakva vizija već opravdanje briselske birokratije. Iz ovakve tehnokratske perspektive, Brisel sada obavlja funkcije koje su čak i u nacionalnim državama često poverene institucijama koje nisu demokratski izabrane. Centralne banke su klasičan primer. Oblasti najznačajnije za građane, posebno socijalna politika i obrazovanje, ostaju u nadležnosti država članica.
Sledstveno ovakvom pristupu, Brisel ne bi trebalo da bude vlada, već upravna vlast od koje bi korist često mogli imati evropski potrošači. Ovakva uprava, tvrde tehnokrate, deo je sistema nacionalnih i nadnacionalnih „provera i bilansa“ koja, iako ne uspostavlja jedinstveno demokratsko državno uređenje, predstavlja pouzdanu zaštitu od moguće briselske despotije.
Nijedna od ove tri vizije ne obuhvata u potpunosti tekuću realnost EU, ili njene buduće mogućnosti. Federacija je postala dalek cilj, ali političari joj još uvek odaju počast u svojim govorima, budući da je drugačiji ishod budućnosti EU nezamisliv. Demoi-krate dobijaju podršku jer njihova opcija teži održavanju postojećeg stanja, a sve druge mogućnosti ostavlja otvorenim. Tehnokrate, opet, svakodnevno potvrđuju svoje argumente u odsustvu krize legitimiteta.
Ima li panevropskog političkog razumevanja za koje može biti postignut konsenzus, ili koje može prihvatiti većina? Ako je odgovor „ne“, najčasnija alternativa bilo kakvim visokoumnim vizijama je pragmatični pristup Uniji, kao „Komonveltu“. Klasični argument da EU, kao bicikl, stalno mora da se kreće da ne bi pala, jednostavno nije ispravan: period razmišljanja za federaliste može biti frustrirajući, ali on takođe potvrđuje da EU nastavlja život, makar i stagnirajući.
Briselske elite izgleda ne mogu da prihvate ovu činjenicu bez dalje buke: njihova retorika i dalje oscilira između pesimizma obojenog pričama o zloj sudbini i proevropskog portparola čiji je jedini cilj da EU što bolje „proda“ građanima Evrope. Međutim, to neće biti moguće bez vizije koja i sama može biti prodana.