Kroz neformalni razgovor na nekom ručku ili kafici izaslanik vlasti, uvek u ime glavnog, „preporuči“ šta da se objavi ili ne, pomene temu koja je poželjna, da ekskluzivnu informaciju, koju, gle čuda, objave svi mediji citirajući se međusobno. Iako je informacija osnovno ljudsko pravo, neke državne institucije pokušavaju i dan-danas da zabrane pristup medijima koji im nisu po volji na javnim skupovima, kao što su konferencije za štampu, što je nedvosmisleno kršenje zakona. Informacija je i roba, prodaje se na tržištu i ima svoju cenu, pa tako i neki novinari i mediji „uspostavljaju“ svoju cenu i to ne potpada pod pojmove cenzura ili autocenzura već znači potkupljivost i korumpiranost i onih koji je daju i onih koji je objavljuju, kaže za Danas Gordana Suša, novinarka i članica Saveta Republičke radiodifuzne agencije (RRA).

Ona naglašava da još uvek nisu izumrli ni ucenjivački kapaciteti vlastodržaca da kroz budžetske podrške finansiraju samo medije podobne sebi, ali ni vidljivi zahtevi finansijera medija ili trgovaca reklamama u informativnom sadržaju.

– Medijska udruženja i asocijacije su poslednjih godina dosta uradili na samoregulativi, počev od usvajanja zajedničkog etičkog kodeksa, pa do učešća u stvaranju medijske strategije i medijskog zakonodavstva. I tu je, nažalost, došlo do udžbeničkog raskoraka između normativnog i stvarnog. Zakon drumom, praksa šumom. U okolnostima opšte besparice i pretnji bankrotstvom same države, a kamoli medijskih firmi, mnogi novinari, egzistencijalno ugroženi, pribegavaju liniji manjeg otpora i autocenzuri. Ne bi, dakle, da talasaju iako su u profesiji u kojoj je talasanje neizbežno – dodaje Suša.

 Da li se tome nazire kraj?

– Mislim da tome nema kraja, ima samo tranzicije i transformacije kroz koje će se otvarati nove oaze samoorganizovanja u ostvarivanju ljudskih prava i sloboda, pa tako i medijskih. Vremenom će, uverena sam u to, jačati i novinarska solidarnost. I, zar nisu svi građani novinari na internetu? No, sve je to dugotrajan proces unutar globalnog sistema, kome se tek priključujemo.

 Ko danas ima presudan uticaj na medije? Nekada se tvrdilo da su to tajkuni i političari.

– Najveći uticaj na sve, a to znači i na političare, pa tako i na medije, imaju vlasnici kapitala, a njihov jedini interes je profit. Da li će zbog profita zagaditi plodnu zemlju, promenili tok reka, prekrajati granice, proizvoditi mržnju i izazvati neki novi rat, sasvim je nevažno u korumpiranim društvima. Ali u civilizovanim zemljama postoje nekakva pravila, međunarodne konvencije i standardi kojima se tek priključujemo, polako shvatamo i razumevamo da ni u liberalnom kapitalizmu nije sve dozvoljeno zbog profita. U mnogim evropskim dokumentima se akcentira značaj javnog interesa i naglašava da cilj vlada, parlamenata, civilnog društva i medija treba da bude nezavisnost i efikasnost regulatornih tela.

Jedno od regulatornih tela na polju medija je RRA. Međutim, građani često nisu zadovoljni njenim radom, jer, kako ocenjuju, ne reaguje pravovremeno. Kako to komentarišete?

– Da, i ja lično sam često nezadovoljna kašnjenjem, ali i zakonskom procedurom koja usporava rad Saveta RRA. Mnogi građani, pa i političari, ne razlikuju RATEL od RRA, te ne znaju da lično i pojedinačno mogu da pišu i zahtevaju od RRA da reaguje povodom neke emisije.

Koliko je RRA zapravo nezavisno telo?

– Evo primera: emiteri se na nekom skupu ubiše napadajući RRA zbog visokih naknada, a RRA ne odlučuje samostalno o tome već o njenom predlogu odlučuje Vlada. Tako se predlog RRA da se smanje nadoknade za 20 odsto više od dve godine „hladi“ u nekoj od fioka Vlade i nikom ništa. Inače, na nedavno održanom skupu iz projekta Saveta Evrope o unapređenju slobode izražavanja, informisanja i slobode medija u Jugoistočnoj Evropi pobrojano je nekoliko indikatora pomenute nezavisnosti: jasan status, precizna ovlašćenja i autonomno donošenje odluka, finansijska samostalnost, transparentnost u radu, znanje i odgovornost. Sve to, evidentno, još nije usvojeno kao praksa. Inače, nekolicina članova Saveta RRA i ja se zalažemo za te stvari. A odluke se donose većinom glasova, pa ko pobedi.

 Prilikom donošenja poslednjeg Zakona o informisanju bilo je dosta sporenja. Koliko je medijska oblast zakonski uređena?

– Sve je završeno i postoji na papiru. Novi predsednik vlade je obećao da će do kraja godine biti usvojen set medijskih zakona. Ne znam šta će od onog što je predložila medijska koalicija biti usvojeno u parlamentu, ali dosadašnja iskustva govore da je uvek usvajano manje od onog što se predlagalo. Pa čak i kada se to usvoji, onda ide već pomenuti problem sa primenom ili naknadnim izmenama i dopunama zakona. Tako je, na primer, Zakon o radiodifuziji pet puta menjan uvek nagore, sa stanovišta demokratije, a uvek nabolje za samu vlast. Tako je bilo i sa Zakonom o informisanju dok nije na kraju presudio – ovakav kakav jeste – Ustavni sud.

Gde je novinarstvo danas u poređenju sa devedesetim, ali i početkom dvehiljaditih?

– Kada je reč o slobodi medija, Srbija spada među delimično slobodne zemlje. Tako bar kažu razni međunarodni „merači“ – „Fridom haus“, „Reporteri bez granica“… Iz tog razloga poređenje sa devedesetim nije najsrećnije, mada ima elemenata i za to. Devedesete, kao simbol sloma jednog sistema, uz najgoru moguću praksu – rat, stvorile su tip ratnohuškačkog novinarstva i poželjnog laganja za državu, sa medijskim komesarima koji su utvrđivali crne liste medija i novinara, pa čak i rečnik kojim će biti etiketirani. Dvehiljadite, kao početak nove epohe, koliko su bile plišane, toliko su bile i haotične u pukom uključivanju u globalni sistem. Divljačka privatizacija, sistematsko uništavanje društvene imovine i korupcija rezultirali su drugim vrstama divljaštava. Od nasilja u društvu do nasilja u medijima.

I tako se došlo do tabloidizacije?

– Tabloidizacija medija postoji svugde i sastavni je deo globalne „zombizacije“ u kojoj se silikonima „selebritija“ i „bogatim“ SMS rečnikom razonode i anesteziraju široke mase medijskih potrošača. Vrhovna vrednost je lova, profit, a najjeftinija moneta – ljudski život. Međutim, u kreativnoj Srbiji stvoren je osoben iskaz – politički tabloid, kome nije cilj samo da zabavi već i da se „krvi napije“ političkim neistomišljenicima ili protivnicima. E, kada se takvi mediji udruže sa predstavnicima nekih državnih struktura i predstavnicima vlasti, onda možemo da govorimo ne samo o tabloiziranim medijima, već društvu i državi kakva je, nažalost, postala Srbija, u kojoj se, na primer, hapšenja najavljuju u takvim medijima, a ne u tužilaštvima.

Ugled, ali nedovoljno novca

Hoće li ozbiljni mediji pobediti odnosno preživeti u trci sa tabloidima? Kakva je uopšte budućnost medija?

– Šta znači pobediti? Ako je reč o kredibilitetu, već su danas pobedili. Da, neće imati dovoljno para i profita, ali će imati ugled. Jer, da li bi prekjuče, na primer, „Danas“ poslao vest kako je pljačka banke u toku i da pljačkaši drže taoce? Zombi vest za zombi medijske potrošače, netačna lokacija banke, netačan broj pljačkaša, nije bilo talaca. I tako je biciklista postao „heroj“ koga analizira policija. A što se tiče budućnosti medija, ona je sjajna, samo je neću doživeti.