Nekom demokratske promene, nekom prevrat

Pored spomenika stoji mali kameni krst bez imena. Tu počivaju njihova izgubljena deca.
„Kažu da nevolje i gubitak ojačaju čoveka. Nije tačno. Kad izgubiš dete, to te ne ojača, samo te oslabi. Uvek ću živeti s tugom zbog četvoro dece koja nam nisu odrasla. Posle groblja nisam ni za šta. Sav se pretvorim u žalost.“
Ali treba namiriti stoku. Deda Bora se uspinje strmim brežuljcima do sela, nekoliko kilometara od groblja. Na pola puta se rastajemo. On ide da nahrani stoku, a ja se vraćam u Beograd. Za rastanak mi daje maramu braon boje sa žutim i zelenim cvetovima i crnim porubom.
„Da pozdraviš roditelje. Dobro ih pazi“, poslednje je što mi kaže pre nego što se s mukom uputi dalje uz kosinu.
S deda-Borom se ponovo srećem uoči Božića. Srbija je prošla kroz predsedničke izbore i revoluciju, Milošević je pao s vlasti, a za nekoliko dana, na Tucindan 2000, održaće se parlamentarni izbori. Očekuje se da će demokratska opozicija imati znatnu većinu. Uzbuđena sam što ću se ponovo videti s deda-Borom i zanima me što on misli o svemu što se dogodilo tokom proteklih meseci. Da li je i on, kao i mnogi drugi okrenuo leđa Miloševiću čim je pao s vlasti?
Danijela, ćerka njegovog nećaka, vozi me iz Beograda u Stanjinac. Krivudav, šljunkovit put vodi nas preko brda, pored crkve, pa uzbrdo. Kod prodavnice skrećemo desno, prolazimo pored polja i napuštenih farmi. Eno sestrine kuće, eno Nikoline i onda – da, eno i deda-Borine kuće.
On stoji u dvorištu na decembarskom suncu i meša, postojan i nepomičan, tečnost u velikom gvozdenom kazanu. Lep kao i prošlog proleća, kose bele kao sneg i pogleda koji te ne ostavlja ni na tren. Prema običaju, poljubi me u obraz tri puta.
„Kako su ti roditelji?“, prvo je što želi da zna. „I kako napreduje knjiga?“
Odgovaram dok deda Bora nastavlja smireno da meša sadržinu ogromnog kazana punog slanine koja se krčka.
„Juče sam zaklao svinju“, objašnjava mi. „Imala je 130 kila. A sad ću praviti kobasice, dimljenu šunku i čvarke.“
Proključala mast će se pretvoriti u čvarke. Slanina se iseče na kockice, najpre se kuva u vodi, a zatim u sopstvenoj masti. Nakon četiri sata postane braon, suvišak masti se istisne iz njega i ostavi da se osuši i postane hrskav. „Delikates“, smeši se deda Bora. Preostalu mast će kasnije koristiti za kuvanje.
Deda Bora dodaje još cepanica pod kazan i pravi predah u mešanju. Najden, koji je došao da pomogne ocu u klanju, preuzima. Deda Bora me poziva da mu se pridružim u domaćoj šljivovici i turskoj kafi.
Krišom bacim pogled u dnevnu sobu da vidim je li slika još uvek na zidu. Jeste.
Deda Bora nam nasecka nekoliko komadiće svog čuvenog sira i mi se poslužismo. „I Suba i Sredana su dobro, i ovca Bonka, takođe“, kaže. „A i šljiva nam je baš dobro rodila ove godine. Ali osim toga, jesen je bila loša – sunce nam je spžilo polovinu useva.“
Za deda-Boru jesen mora da je bila loša na više načina.
„Prevrat“, kaže. „Koji su platili i podržali Amerikanci.“
Nije on jedini u selu koji tako misli. U Stanjincu je Milošević dobio ubedljivo najviše glasova na septembarskim predsedničkim izborima. Brojanje glasova je pokazalo da je, od ukupno 150, Milošević dobio 128 glasova. Dvadeset je dobila nacionalistička partija Vojislava Šešelja, dok je kandidat demokrata Vojislav Koštunica dobio svega dva glasa. Selo je, dakle, glasalo potpuno drugačije od ostatka zemlje.
„Uskoro će još više njih glasati za novu vlast. U Srbiji dosta naroda glasa za predsednika koji je na funkciji, za svaki slučaj“, objašnjava deda Bora. „Ali većina nas će i dalje podržavati Miloševića i njegovu Socijalističku partiju.“
„A sliku nikad neću skinuti“, dodaje i pokazuje na mladog i energičnog Slobodana Miloševića na zidu. „Vodio nas je kroz najteže godine koje je Srbija doživela još od okupacije.“
Deda Bora naprosto prezire one članove Socijalističke partije Srbije koji sada žele da ga smene s mesta predsednika stranke. „Podržavali su ga dok je bio na vlasti, a sad mu zabijaju nož u leđa.“
Ali stari titoista sad je spreman da prizna više Miloševićevih grešaka. „Bio je i suviše krut i odbijao ikoga da sluša. Trebalo je da bude popustljiviji. Najveća greška mu je što se udaljio od naroda. Prestao je da putuje i održao je svega nekoliko govora iz svog dvorca. Nije bio među nama, i to mu je bila fatalna greška.“
Nastavlja se