Nemačka, Evropa i Rusija

Evropsko jedinstvo je nedeljivo. Kada je jedan narod zastrašen ili izopšten, svi ostali nisu slobodni. To potvrđuje svaki segment naše zajedničke kulture, ako ne čitav prošli vek zajedničke patnje. Sledi da je osnovni cilj Evropske unije da širi stabilnost i bezbednost kroz dinamičku strukturu ekonomske i političke međuzavisnosti u kojoj svi narodi imaju legitimne interese.
Međutim, danas takva struktura nedostaje između EU i Rusije, na štetu država koje se nalaze između njih. Stoga je od životne važnosti to što je Nemačka ovo načinila središnjom temom svog predsedavanja EU. Visokim cenama sirove nafte i prirodnog gasa, zahvaljujući kojima puni svoje kofere, Rusija se ponovo agresivno sukobljava sa malim i još uvek relativno slabim državama koje su pobegle iz urušenog sovjetskog carstva pre 15 godina.
Zahvaljujući preostalim ekonomskim i institucionalnim vezama, uticaj Rusije u regionu ostao je ogroman. Takođe, Rusija sada proširuje svoja tržišta energije preko granica svojih neposrednih suseda. Odnosi Evrope s Rusijom suviše su važni da bi bili razvijani na ad hoc način, putem bilateralnih aranžmana. Evropa je dostigla tačku najveće popustljivosti, budući da njena zavisnost od ruskih energenata raste, dok pozicija EU slabi. Dakle, njena strategija ne može biti istorijski dobro utrven put najmanjeg otpora.
Nažalost, posle Hladnog rata često se zaključivalo da su neprijateljske namere Rusije nestale, a politika prema Moskvi vođena je kao da tradicionalna diplomatska rešenja više nisu primenljiva. Ona se, naravno, primenjuju. Podsticanje političkih i ekonomskih reformi važan je cilj, ali ne i zamena za ozbiljno obuzdavanje duboko ukorenjenog ekspanzionizma Rusije.
Budimo uvereni, Rusija ima legitimne bezbednosne interese u onome što je nazivano „blisko inostranstvo“. Međutim, stabilnost Evrope i njena posvećenost ekonomskom rastu širom kontinenta zahtevaju da ovi interesi budu zadovoljeni bez ekonomskih pritisaka i jednostranih intervencija.
Konstruktivna politika Rusije prema Evropi mora uzeti u obzir rastuću zavisnost Evrope od ruskih izvora energije. Nastavak drugačije politike značio bi zanemarivanje najvažnijeg pitanja: pouzdanosti Rusije kao snabdevača energijom. Uprkos tome što kontroliše najveće rezerve gasa na svetu, državni monopolista Gasprom ne proizvodi dovoljno za rusku ekonomiju čija je stopa rasta šest odsto godišnje. Tri najveća sektora Gasproma, koji čine tri četvrtine njegove proizvodnje, beleže pad.
Ovaj deficit na domaćem tržištu znači da Gasprom ne može povećati isporuke Evropi, bar kratkoročno, osim ako kupi gas po cenama ispod tržišnih od svojih istočnoevropskih i srednjeazijskih suseda, pa ga potom proda evropskim potrošačima po tržišnim cenama. Istovremeno, Rusija želi da se širi na druga tržišta, posebno duž svojih istočnih granica.
Problem nije u nedostatku rezervi, već u Gaspromovoj strategiji investiranja. Poslednjih godina, kompanija je potrošila ogromna sredstva na sve, izuzev na razvoj svojih rezervi. Izgradila je, ili gradi naftovode ka Turskoj i Nemačkoj, kupila jednu naftnu kompaniju, i traži uporišta na evropskim tržištima za distribuciju. Umesto da investira u traganje za naftom, Gasprom je postao najveća medijska grupa u Rusiji. Sve to zarad stvaranja nacionalnog energetskog šampiona koji služi kao spoljnopolitičko oružje Kremlja.
Dok investiranje u proizvodnju koja je suštinska aktivnost Gasproma stabilno opada, pomalja se kriza koja zahteva nadzor i čvrstu ruku EU. Ambicije Gasproma za osvajanje kontrole nad naftovodima i infrastrukturom za transport moraju biti usporene, što znači da drugim proizvođačima treba omogućiti da se razvijaju. Zapravo, nezavisni proizvođači već kontrolišu 20 odsto prodaje gasa u samoj Rusiji. Da bi ove kompanije povećale proizvodnju i dobile direktan pristup evropskim tržištima, potrebni su tržišno zasnovani podsticaji.
Evropa može pomoći tako što će zahtevati da Rusija potpiše Evropsku energetsku povelju, kojom je Gasprom pozvan da svojim konkurentima omogući pristup ruskim naftovodima, i da za sve sporove prihvati međunarodnu arbitražu. Evropska politika konkurencije, koja je ogromne kompanije poput Majkrosofta navela da poštuju pravila slobodnog tržišta, takođe bi mogla da pomogne da se Gasprom pretvori u normalnog tržišnog igrača.
Evropski lideri trebalo bi da učestvuju u iskrenim razgovorima o tome gde se evropski i ruski interesi poklapaju ili mimoilaze. U ovim razgovorima valjalo bi da učestvuju i regionalni susedi koji su istovremeno proizvođači i tranzitna područja, kao što je moja zemlja, Ukrajina. Moskva će bolje razumeti politiku zasnovanu na uzajamnom poštovanju međusobnih interesa nego prosto apelovanje na dobru volju i prijateljstvo.
Rusija bi trebalo da bude dobrodošla u institucijama i ugovorima kojima se dostiže saradnja, sa jednakim pravima i obavezama. Ruske reforme biće ometane, a ne podsticane zatvaranjem očiju pred političkom i ekonomskom agresijom. Teško izborena nezavisnost bivših sovjetskih republika ne sme prećutno biti prodata zbog ruske želje za regionalnom hegemonijom.
Ruski lideri stekli su podršku sveta zbog svoje borbe da prevaziđu višedecenijsku pogrešnu politiku. Međutim, njima nije dodeljena sfera uticaja koju su ruski carevi i komesari priželjkivali 300 godina. Ako Rusija želi da bude ozbiljan partner Evrope, mora biti spremna da prihvati obaveze stabilnosti sa svim prednostima koje iz toga proizlaze. Ako Evropa želi da omogući svoj prosperitet i energetsku bezbednost, ne sme zahtevati ništa manje.