Nenadić: Zvaničnici EU zatvaraju oči

On je  ocenio da se „ne može reći da je vladavina prava prirotitet ni za EU, ni za Srbiju“.

Kao sagovornik u seriji intervjua „Evropa bez rukavica“, on se pozvao na zvanične podatke, prema kojima je ispunjavanje planova u poglavljima 23 i 24 daleko ispod 100 odsto i konstatovao da je reč o neuspehu.

Očigledno je da se unutar same izvršne vlasti tim temama ne posvećuje dovoljno pažnje, naglasio je Nenadić.

On ne razume odgovor Ministarstva za evropske integracije i Pregovaračkog tima koaliciji sedam nevladinih organizacija, prEUgovor, koja je nezavisni izveštaj o ispunjavanju planova u poglavljima 23 i 24 poslala na adrese nadležnih institucija.

Ministarstvo i Pregovarački tim se u saopštenju bave formom, a ne sadržinom, nisu odgovorili ni na jedno od 179 pitanja, niti su se bavili našom analizom, već su rekli da prEUgovor nije deo platforme i procedure za usvajanje pregovaračkih dokumenata, podsetio je Nenadić.

Prema njegovim rečima, nije dobro to što „Ministarstvo i Pregovarački tim zatvaraju kanale komunikacije sa delom nevladinog sektora, jer nisu deo zvaničnih procedura“.

Upitan kako objašnjava „zastoj u reformama“ u kontekstu poglavlja 23 i 24 koja se odnose na vladavinu prava, pravosuđe, slobode i bezbednost, na šta u izveštaju i ukazuje prEUgovor, Nenadić je odgovorio da se to može objasniti i konkretnim primerom javne diskusije o promeni Ustava u domenu pravosuđa.

„Cilj promena je da se pravosuđe liši političkog uticaja, naročito kod izbora sudija i tužilaca i da, u tom smislu, ministar pravde i predsednik Odbora Skupštine Srbije za pravosuđe ne budu članovi Visokog saveta sudstva (VSS) i Državnog veća tužilaca (DVT)“, objašnjava Nenadić.

„Ukoliko vlast zaista želi da otkloni uticaj na pravosuđe, dovoljno bi bilo da to dvoje funkcionera ne dolaze na sednice VSS i DVT. Ali oni, ne samo da dolaze, već i aktivno učestvuju u glasanju“, napomenuo je Nenadić i ocenio da je to „jedan od dokaza da iskazana namera vlasti za promenama nema potvrdu u praksi“.

Osvrćući se na borbu protiv korupcije, on je rekao da, umesto jačanja institucija, „ima sve više pritisaka na nezavisne i kontrolne organe koji su, sa nekom vrlo krhkom nezavisnošću, osnivani prethodnih godina, a koji su kako – tako radili, tražeći svoje mesto u ovom društvu“.

„Drugi način da se obezbedi borba protiv korupcije je snažna politička opredeljenost i snažno političko vođstvo“, konstatuje Nenadić, uz opasku da je ta „šansa postojala 2013 i 2014 godine, jer je to bio politički prioritet i imao je podršku i građana, ali i međunarodnih faktora“.

„Sem toga, na vlast je došla partija koja dugo nije bila na vlasti, pa nije ni imala razloga za da se boji krivičnih istraga u domenu korupcije protiv svojih članova“, rekao je Nenadić i ukazao da je ta „šansa propuštena“ i da se „danas sumnjive situacije ne istražuju, jer su u njih uključeni ljudi koji su trenutno na vlasti“.

„Neće vlast voditi istrage protiv svojih pripadnika ili možda i hoće, ali zbog nekih ekscesnih situacija, ako dođe do unutrašnjih razračunavanja ili zbog osećaja da je politički korisno preduzimati određene mere“, predo?io je Nenadić.

Na pitanje o najeklaktantnijem slučaju koji je u poslednje vreme ostao nerešen, on je izdvojio primer stana ministra Aleksandra Vulina i novca koji je navodno iz Kanade pozajmio od tetke svoje supruge.

Mada nema dokaza da je reč o korupciji, njegovo objašnjenje ne deluje realno, smatra Nenadić.

„Taj slučaj je bitan, jer nije uložen čak ni trud da se javnosti pruži bilo kakvo razumno objašnjenje o poreklu te imovine, a očigledno je da postoji neki problem“, naglasio je Nenadić i ocenio da je „vlast ušla u fazu da više ne oseća potrebu i nužnost da objasni i opravda svoje postupke pred građanima“.

„Jednom kada se dosegne ta faza, onda sve postaje moguće, a ovo nije jedini takav slučaj“, naveo je on i „indikativnim“ označio i stanje u sudskim postupcima protiv pripadnika bivše vlasti.

„Ni u tim slučajevima nema presuda, ili su veoma retke“, podsetio je Nenadić, pominjući, kao primer, prvostepenu presudu protiv bivšeg ministra iz Demokratske stranke (DS), Olivera Dulića.

Taj slučaj Nenadić vidi kao zanimljiv i zato što su Dulić, njegov pomoćnik i bivši direktor Puteva Srbije, osuđeni za delo „pomaganja stranom investitoru da preskoči propisane birokratske procedure“.

Prema njegovim rečima, „istovremeno imamo zvaničnu politiku, pretočenu u zakone, po kojoj se investitori privlače značajnim finansijskim subvencijama, a predstvanici vlasti gotovo svakodnevno promovišu interese pojedinih odabranih kompanija“.

„Na ovom se primeru vidi varljivost granica između toga da li će isto ponašanje biti ocenjeno kao krivično delo ili kao vrhunski doprinos ekonomskom prosperitetu zemlje“, rekao je Nenadić.

Poredeći sadašnje stanje u domenu borbe protiv korupcije sa situacijom od pre nekoliko godina, kada je na vlasti bila DS sa koalicionim partnerima, Nenadić je primetio da su okolnosti suštinski različite.

Taj stav je argumentovao činjenicom da je DS bila u poziciji da zadovoljava „interese koalicionih partnera koji su imali ucenjivački kapacitet, a da Srpska napredna stranka (SNS) danas za tim nema potrebu“.

„Koncentrisana moć je na početku imala pozitivnih rezultat, jer službenici na nižim nivoima iz straha nisu preduzimali samostalne akcije koruptivnog tipa. Međutim, kasnije kada vrh administracije staje iza nekih postupaka, onda i niži nivoi idu istim putem“, objasnio je Nenadić i naglasio razliku:

„Da pojednostavim, nekada je bilo više nameštanja tendera, a sada se za najveće poslove tenderi i ne organizuju“.

Na pitanje da li je centar korupcije u vrhu vladajuće političke partije, kao što je Verica Barać svojevremeno tvrdila za DS, Nenadić je odgovorio da je „naravno SNS preuzela ulogu nekadašnje DS, ali i svih drugih stranaka koje su sa njom bile u savezu“.

Ipak, prema njegovim rečima, ako se meri „količina“ korupcije, „možda je sada čak manje ima, jer je ranije bilo više interesa koje je trebalo zadovoljiti, a sada je taj interes koncentrisan“.

„Umesto državnih institucija, o svim bitnim pitanjiima nekada su odluke donosile stranačke centrale, a danas odluke donosi samo jedna centrala“, rekao je Nenadić.

Kao najslabiju kariku u antikoruptivnom lancu institucija, Nenadić vidi tužilaštvo, insituciju za koju kaže da ima najveću odgovornost, i upozorava da nepostupanje tužilaštva istovremeno ima i najozbiljnije posledice.

On smatra da je politički uticaj na institucije nesporan, ali da „često, nezavisno od formalnih ingerencija, način njihovog rada zavisi i od individualnih odluka i lične hrabrosti“.

„Verica Barać nije imala ni novca, ni ingerencija, ni institucionalnu moć, ali je bila hrabra, odlučna i istrajna u svojoj borbi“, obrazožio je Nenadić.

Upitan kako objašnjava da, uprkos zastoju u poglavljima 23 i 24, predstavnici EU hvale napredak i najavljuju otvaranje novih poglavlja, Nenadić uzvraća da „otvaranje novih poglavlja jeste u interesu građana i da nema ništa protiv da ih Srbija otvori sva“.

Prema njegovom mišljenju, „bilo bi, međutim, korisno da zvaničnici EU ne zatvaraju oči pred onim temama koje sami, u načelnim ocenama, ističu kao bitne, poput borbe protiv korupcije i vladavine prava“.

„Vladavina prava je jednostavna, usvojite propise i poštujete ih. Ne krši Zakon o javnim preduzećima neki Pera Pisar, već taj zakon potpuno otvoreno krši Vlada Srbije, ista ona institucija koja je zakon i predložila“, poručio je Nenadić.

Ta se činjenica, kako je napomenuo, u izveštajima Evropske komisije pominje stidljivo, dok je u izjavama zvaničnika EU skoro nikada nema.

„Ako je to tako, onda se ne može reći da je vladavina prava prirotitet ni za EU, ni za Srbiju“, zaključio je Nenadić.