Neograničen potencijal saradnje

Uoči 19. samita Rusija – Evropska unija, koji počinje danas u ruskom gradu Samari, član rukovodstva EU Havijer Solana ovako je ocenio situaciju: „Stepen napetosti u našim odnosima dostigao je maksimum“. Međutim, u Moskvi preovladava pozitivniji prilaz. Kako je moskovskoj štampi saopštio anonimni izvor u Kremlju, „nikakvog negativa s ruske strane prema samitu nema“. To se očekuje i od evropskih kolega. Najveći deo vremena ruski učesnici susreta u Samari nameravaju da posvete izgradnji zajednički sa EU četiri „prostora saradnje“, napredovanju ka bezviznom režimu i zbližavanju na međunarodnim pitanjima.
I predsednik Vladimir Putin i ministar inostranih poslova Sergej Lavrov više puta su tokom poslednjih dana potvrdili da Rusija i ne misli da tretira EU drugačije do kao svog najvećeg strateškog i trgovinsko-ekonomskog partnera. Uprkos setnom tonu nekih posmatrača učesnici foruma u Samari imaju šta da čestitaju jedni drugima. Ekonomske veze između Evrope i Rusije ne samo da se nezadrživo šire, već postavljaju prave rekorde po dinamici razvoja. Na primer, krajem 2006. ukupna robna razmena dostigla je nivo od 231 milijarde dolara, a pri tom na zemlje EU danas otpada 52 odsto robnog prometa Rusije. Ujedinjena Evropa od Rusije dobija 43 odsto neophodnog gasa i 32 odsto nafte, što odgovara uzajamnim interesima saradnje: 70 odsto investicija u rusku ekonomiju jesu evropske investicije.
Nije sve tako mračno ni u oblastima koje izlaze izvan ekonomije. Na primer, na samitu u Samari biće objavljeni impresivni rezultati: od 1. jula stupa na snagu Sporazum o olakšanju viznog režima i readmisiji potpisan pre godinu dana u Sočiju. Sve se bolje međusobno upoznaju parlamenti i pravozaštitne službe Rusije i Unije. Obe strane u sastavu „kvarteta“ posrednika zajednički tragaju za bliskoistočnim mirom i pokušavaju da urazume Iran.
U celini uzev, izgleda da je teško osporiti tezu: potencijal saradnje EU i Rusije je neograničen. I radi njegovog razotkrivanja ima smisla izdići se iznad, možda važnih za neke, ali privatnih, katkada obojenih državnim egoizmom, problema. Na primer, uzmimo poljsko meso. Ruska sanitetska nadzorna služba ovih dana je potvrdila, da Poljska nedovoljno kontroliše kvalitet mesa. Pored ostalog, Rusi nisu spremni da jedu koješta iz dalekih zemalja a da im se to potura kao govedina. Sa svoje strane premijer Poljske Jaroslav Kačinjski upravo je potvrdio: poljski veto na početak pregovora o zaključivanju novog Sporazuma EU – Rusija o partnerstvu i saradnji ostaje na snazi. U samoj toj činjenici nema ničeg užasnog.
Sadašnji tekst Sporazuma sadrži član kojim se predviđa njegovo produženje na neograničeni rok. U krajnjem slučaju, za zamenu starog Sporazuma, a njegova važnost ističe 1. decembra, više je zainteresovana Evropa nego Rusija. „Nama je veoma potreban novi sporazum o partnerstvu i saradnji s Rusijom“ – priznala je u ponedeljak u Berlinu nemački kancelar Angela Merkel.
Više je zabrinjavajuće nešto drugo. Poljskom vetu pridodata su još dva – litvanski i estonski. Viljnus nije zadovoljan što je 26. jula 2006. Moskva zatvorila cevovod „Prijateljstvo“ pošto su krađe nafte dostigle značajne razmere. Talin se naljutio zbog demonstracija ispred njegove ambasade u Moskvi. Te demonstracije su održane pošto su estonske vlasti raskopale grobove sovjetskih vojnika i tajno noću premestile Bronzanog vojnika. Nije ovde stvar u moralu. Stvar je u tome što antirusko krilo zemalja-novajlija u EU, predvođeno Poljskom, koristi svoje sveže stečeno članstvo da pokuša iskamčiti od Rusije jednostranu, egoističnu korist u raznim sporovima.