Nezavisno pravosuđe kad sudije budu od integriteta

 To se kao bumerang vraća sudstvu, jer se loše presuđeni predmeti ukidaju i tako dolazi do multiplikacije broja predmeta, a samim tim i povećanja dužine trajanja sudskog postupka, ocenjuje za Danas Ljubica Milutinović, sutkinja Vrhovnog kasacionog suda i članica Komisije za praćenje sprovođenja strategije reforme pravosuđa.

Ko danas presudno vrši uticaj na pravosuđe?

– Neorganizovanost, neznanje, nedostatak integriteta, strah. Sve su to mračne sile kojih se nedorasle sudije plaše ili iza kojih se često zaklanjaju, a koje svima onima koji žele „lov u mutnom“ otvaraju vrata.

Kada ćemo imati nezavisno pravosuđe? Koliko će biti teško to ostvariti imajući u vidu slučaj Hrvatske, koja je, da bi ispunila uslove EU o nezavisnosti pravosuđa, promenila Ustav?

– Mislim da je to pitanje svih pitanja. To ćemo dobiti onda kada budemo imali u najvećem broju sudije od integriteta. Svakoj vlasti je svojstveno da očekuje da zaštiti svoj položaj u svim oblastima života. Usvojeni zakoni po pravilu to treba i da joj omoguće. Iako često protivrečni i sa retroaktivnim odredbama, zakoni se usvajaju u skupštinskoj proceduri. Ustavni sud ne vrši uredno njihovu prethodnu kontrolu, a naknadna kontrola ustavnosti u pokrenutim postupcima ocene ustavnosti često je prilično zakasnela. Iako se traže ekspertska mišljenja o usaglašenosti zakona sa međunarodnim standardima, događa se da nakon dobijenih ekspertiza, normativa nadležnog ministarstva izvrši izmene koje nisu u skladu sa primedbama eksperata pa se takva rešenja upućuju u skupštinsku proceduru. Nadležne službe u zakonodavstvu ne prate sa dovoljnom pažnjom kvalitet predloženih rešenja zakona niti njihovu usklađenost sa drugim važećim zakonima. Sudije primenjuju zakone i na njima nije da ih kreiraju. Ali sudija ima „božanski zadatak“ da nejasnom zakonu pronađe duh i smisao u sklopu celine pravnog sistema i međunarodnih priznatih standarda, a ne u fleksibilnom tumačenju u skladu sa bilo čijim nerazumnim očekivanjima. To može da učini samo sudija sa integritetom. To je onaj koji ne osluškuje, već čita, usavršava se i analizira i pronalazi zakonito i pravično rešenje, jednako za svakog, ma ko on bio.

Dakle, veća nezavisnost ne iziskuje nužno i izmenu Ustava?

– Nezavisno pravosuđe može da postoji bez promene postojećeg Ustava, iako su kod nas neka ustavna rešenja odrešila širom ruke izvršnoj vlasti da učestvuje u kreiranju sudske. Samo po sebi, uz sudije od integriteta, to ne bi bilo toliko opasno. Ipak, formirana je radna grupa od strane Komisije za praćenje reforme pravosuđa koja iznalazi potrebna rešenja za eventualno predstojeće ustavne promene.

A kada ćemo dobiti efikasno pravosuđe? Milioni predmeta čekaju na rešavanje, dužina trajanja sudskog postupka je znatno duža od standarda EU…

– Put do efikasnog pravosuđa je trnovit i ne zavisi samo od sudija. Ispunjenje mnogih potrebnih organizacionih i infrastrukturnih uslova isteralo bi sudije na čistinu, pa bi se moglo reći da su oni isključivo odgovorni. Ovako, svi se zaklanjaju jedni iza drugih i svako izgovor nalazi na drugoj strani. Potrebna je sinhronizovana akcija raznih činilaca koji bi nastavljali reforme tamo gde se stalo uz dodatna bolja rešenja, a bez počinjanja stalno ispočetka, čak i onda kada se nema jasna vizija šta je potrebno uraditi. Izgleda da treba „malo više“ iskustva onih koji se time bave. S druge strane, oni smatraju da su „sve pokvarili“ upravo ti sa iskustvom. Istina je negde na sredini.

Srpsko pravosuđe je skoro 15 godina u konstantnoj reformi. Zašto je teško sprovesti reformu?

– Pravosuđe je osetljiv sistem. Njega mogu da reformišu oni koji ga iznutra poznaju. Potrebno je uraditi mnogo toga, počev od obezbeđenja odgovarajućeg smeštajnog prostora, naročito sudovima u Beogradu, preko kvalitetnih zakona i edukacije sudija, a pre svega izgradnje sudije od integriteta. Najveći broj materijalnih uslova treba da obezbedi država, ali nijedna država neće postići zapažene rezultate u oblasti pravosuđa, niti će građani uživati pogodnost kvalitetnog suđenja i vladavine prava ako njeni delioci pravde strepe od bilo koga, osim od Ustava, zakona, etičkih i pravnih standarda. Nijedan građanin, nijedan predstavnik vlasti, ne bi želeo da njegov pravni problem rešava sudija koji osluškuje, sluša ili ide po svoje mišljenje nekom drugom. Autoritet i integritet sudije se gradi sticanjem znanja, obrazovanja, posvećenošću profesiji i stručnim usavršavanjem do kraja radnog veka. Pravosuđe treba da prepozna kvalitetne i poslu posvećene sudije, da kandidate za sudijske pripravnike regrutuje iz reda najboljih svršenih studenata prava, a da njihov dalji ulazak u redove sudija bude od onih najboljih bez obzira da li se opredeljuju za ulazak u pravosudni sistem preko Pravosudne akademije ili kroz druga vrata. Sve ovo neće biti moguće ako se ne usvoje neophodne, ali adekvatne izmene Zakona o Visokom savetu sudstva i Zakona o sudijama, ne donesu pravilnici o kriterijumima i merilima za vrednovanje rada nosilaca pravosudnih funkcija, ne izaberu predsednici svih sudova, ne odredi potreban broj sudija i tužilaca, ne uredi zakonski položaj pravosudnih službenika koji je danas vrlo nesiguran, ne obezbedi transparentan izbor kandidata za početnu obuku kandidata na Pravosudnoj akademiji, ne obezbedi kvalitetan program kontinuirane obuke na akademiji i ne steknu i ostali potrebni preduslovi.

Da li je Pravosudna akademija sposobna da pruži inicijalnu obuku budućih pravosudnih kadrova, osposobljavanje za buduće sudije i javne tužioce, kao i da osigura stalno usavršavanje svih nosilaca pravosudnih funkcija?

– Pravosudna akademija nije ispunila skoro nijedan od ciljeva predviđenih Zakonom o pravosudnoj akademiji, nije donela programe obuke sudija, sudijskih pomoćnika, nije izabrala stalne i povremene predavače, nije edukovala mentore i ocenila njihov rad, a danas više nema ni poslovni prostor iako su brojne donacije potrošene za renoviranje Pravosudne akademije i opremanje sudnice u njoj. Komisija za praćenje sprovođenja strategije je formirala radnu grupu koja je završila rad na definisanju smernica za reformisanje Pravosudne akademije. Smernice su objavljene na sajtovima svih nosilaca aktivnosti strategije reforme.

Zašto još uvek nemamo jasne kriterijume za izbor i napredovanje sudija?

– Zato što dok jasnih kriterijuma nema, svaka odluka je dobra jer ničemu ne protivreči, niti se može meriti. Uvek se može naći opravdanje da je neko dobar, a ne može se izmeriti da li je bolji od drugih.

Kako ocenjujete sistem disciplinske odgovornosti u sudstvu?

– Kao potreban i neminovan, ali takođe sa utvrđenim kriterijumima i procedurom. Ne kao odmazda, ali ne ni kao simulacija.

Tokom 2013. godine došlo je do usvajanja sudsko-organizacionih zakona, povećanja broja sudova i javnih tužilaštava, što je praćeno novim preseljenjem predmeta, kao i premeštajem sudija i tužilaca, te kako to funkcioniše u praksi?

– Novi sudovi zahtevaju nove sudnice, pisarnice, daktilo-biroe, sudije, osoblje… Sve to dovodi do novih kašnjenja u ostvarenju pravde građana. I dalje postoji nejednaka opterećenost sudova i sudija. Najveći problem je u sudovima u Beogradu, gde broj predmeta po sudiji premašuje i nekoliko desetina puta broj predmeta po sudiji u većini sudova u drugim gradovima Srbije. Nedostatak smeštajnih uslova u prestonici je ubedljivo najteži u celoj Srbiji. To praktično znači da će građani u Beogradu znatno duže čekati na okončanje sudskih postupaka od ostalih građana Srbije.

Nedavno je počela i primena novog Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), koji je u naš pravni sistem uveo velike novine…

– Početak primene novog ZKP-a i tužilačke istrage doveo je do nove seobe predmeta iz sudova u tužilaštva. Tužilaštva postaju preopterećena, te kadrovski, prostorno i finansijski nepripremljena i neopremljena. Pritom teče vreme koje se uračunava u razumni rok za suđenje i rok zastarelosti krivičnog gonjenja. ZKP je u kratkom periodu primene ispoljio ozbiljne nedostatke, što je pokazala analiza urađena u sva četiri apelaciona suda u Srbiji, Republičkom javnom tužilaštvu i advokaturi, pa je Komisija za praćenje sprovođenja strategije reforme pravosuđa donela preporuku upućenu Ministarstvu pravde da se izvrši izmena i dopuna ZKP radi otklanjanja uočenih nedostataka u pogledu nejasnih, protivrečnih odredaba i popunjavanja većeg broja pravnih praznina.

Kako komentarišete činjenicu da je Zakon o sudijama ukinuo pravo sudije na produžetak radnog veka od dve godine, tj. do ostvarenja starosne granice za penzionisanje?

– Taj zakon kao osnov za penzionisanje sudije predviđa navršetak 40 godina staža osiguranja koji je suprotan Ustavu, međunarodno priznatim standardima i ratifikovanim konvencijama, kao i važećem radnom i penzionom zakonodavstvu, a najavljena reforma penzijskog osiguranja upravo ukazuje na produžetak radnog veka do određene starosne granice. To praktično znači da starosna granica od 65 godina života ne važi za sudije koje su navršile 40 godina staža osiguranja iako nemaju 65 godina starosti. Posledično i paradoksalno, iz pravosudnog sistema ovakvom odredbom Zakona biće isključene, odnosno penzionisane, one sudije koje su na vreme ili pre roka završile fakultet i odmah zatim zasnovale radni odnos jer ispunjavaju 40 godina staža osiguranja. Vrhovni kasacioni sud je zato pokrenuo postupak ocene ustavnosti odredbe člana 59 Zakona o sudijama, jer smatramo da je njegovim uvođenjem izvršena diskriminacija pojedinih sudija po osnovu starosti.

O imunitetu u pravosuđu

Jedno od pitanja u poglavlju 23 jeste i ono koje se odnosi na imunitet sudija od krivičnog gonjenja. Naime, traži se ograničavanje imuniteta pravosudnih dužnosnika na funkciju koju obavljaju (na tzv. funkcionalni imunitet). Kakav je vaš stav?

– Sasvim se slažem, sudija je takođe čovek kao i svaki drugi i podleže svim vrstama odgovornosti za svoje propuste i ponašanja. Funkcionalni imunitet je sasvim dovoljan.