Nezavisnost sudstva kao alibi

Nedavno smo čuli od visokog funkcionera vladajuće stranke da se odluke tužilaca ne smeju komentarisati. Na njegovu žalost, građani su još uvek suvereni u Srbiji. Vlast potiče od građana, svaka, pa i sudska. Analiza i komentarisanje sudskih i svih drugih odluka (tužilaštvo čak i nije nezavisno, već samostalno), posebno od strane stručne javnosti, apsolutno je neophodno u procesu izgradnje pravne države.

Nezavisnost sudstva ne znači da su sudije amnestirane unapred za sve što (ne) urade. Više od tri godine niko ne radi evaluaciju rada sudija, ne proverava im rezultate, niti se o tome obaveštava javnost. To mora da bude suština reforme u pravosuđu. Veliki broj sudija ne ispunjava uslove za obavljanje te funkcije. Sudske presude su često čak bazično nepismene. Da li može dostojno da obavlja funkciju sudija koji je polupismen? Da ne pominjemo sudije u političkim suđenjima, one protiv kojih se vode krivični postupci, one koji su omogućili zastaru „osetljivih“ predmeta, sudije koje ne priznaju diskriminaciju i osetljivi su na „našu decu“ – huligane i slično. Reforma iz 2008. godine pretvorila se u svoju suprotnost zbog političke (i svake druge) arbitrarnosti i odsustva kriterijuma. Kontrareforma aktuelne vlasti samo je dodatno pogoršala situaciju odustajući od samog koncepta preispitivanja rada sudija. Strah od prethodnih neuspeha zatvorio nam je usta i više se niko ne usuđuje da pokrene pitanje kvaliteta nosilaca sudijskih funkcija. Visoki savet sudstva je toliko kompromitovan u prethodne dve „reforme“ da je jasno da ništa više ne može da uradi (na stranu što bi prvi morali da odgovaraju, bar politički, za ozbiljne propuste iz perioda 2008-2012. godina).

Rad sudija mora se preispitivati u redovnim razmacima (i vanredno kad se ukaže potreba) na osnovu jasnih kriterijuma i – javno. Javnost mora da bude upoznata sa svakom evaluacijom, svakom ocenom koju sudija dobije, sa kompletnim radom svakog pojedinca u pravosuđu. Dakle, redosled poteza je jasan – utvrditi ciljeve i revidirati postojeću Strategiju, promeniti zakone, razrešiti članove Visokog saveta sudstva i izabrati nove (bez učešća parlamenta ili bilo kog organa zakonodavne i izvršne vlasti) koji će hitno pokrenuti vanrednu evaluaciju svih sudija na osnovu unapred postavljenih kriterijuma. Naravno, paralelno raditi na mreži sudova, jačanju ljudskih resursa u upravljanju pravosuđem, obezbeđivanju adekvatnog prostora za rad, povećanju broja sudijskih pomoćnika, razvoju notarske službe itd. (i na reformi tužilaštva, ali to je tema za sebe i zahteva poseban tekst). Sve ovo je već predlagano. Ljudi od nesumnjivog autoriteta, poput Vesne Rakić Vodinelić, knjige su ispisali o tome. Šta nas sprečava da krenemo u pravu reformu, politička volja, nesposobnost, strah? Šta god bilo, reklo bi se da je više nego dovoljan razlog da što pre izaberemo voljniju, hrabriju i sposobniju vladu.