Na parlamentarnim izborima u Srbiji 21. januara nije se dogodilo ništa senzacionalno, ni neočekivano; rezultat je istovremeno izraz političke volje birača i odraz dobro vođenih kampanja svih stranaka koje su ušle u parlament – uveren je Srđan Bogosavljević, vlasnik i direktor Strateškog marketinga. Suprotno predizbornim tvrdnjama nekih istraživača o naglom opadanju rejtinga radikala i trijumfu Tadićevih demokrata, ispitivanja javnog mnjenja koje je SM sprovodio za dva velika naručioca – jednog domaćeg i jednog stranog – dovela su do prognoze koja se kreće u okviru statističke greške.
– Naši ljudi su dobro zaradili na kladionici – kaže Bogosavljević za Danas.
On naglašava i da su se naručioci kampanja i istraživanja ponašali u skladu sa savetima i cenom nesumnjivo najduže i najskuplje od svih dosadašnjih izbornih kampanja. Prostije rečno, političari su slušali stručnjake, čak i u stvarima kao što su „pametan pogled preko naočara“.
Pođimo od biračkog spiska: koliko neprecizno utvrđen broj birača utiče na tačnost prognoza i same rezultate?

Ustav nije bio ubedljiv

Izlaznost na ustavnom referendumu je bila manja iako se igralo na kartu Kosova?

– Niko na svetu teritoriju nije izgubio ni osvojio mimo rata, pa upisivanje Kosova u preambulu nije dovoljno ubedljivo. Juna 1999. voljom pobednika sukob je završen nerešeno, a Milošević je nakon volje pobednika da ne proglasi pobedu potpisao sporazum kojim je Srbija izgubila autoritet na Kosovu. Kosovo, dakle, možda može biti jednog dana vraćeno, ali o tome odlučuje vojna sila, a ne tekst ustava. U svakom slučaju referendum nije bio uverljiv, bilo je mnogo neobjašnjenih stvari, uključujući i tu zašto ustav nije promenjen još 2000, kada je to moglo biti učinjeno sa većom podrškom. Ko insistira na legalnosti mora da zna da je nije bilo ni 2006, jer legalnost nalaže da se izjasne svi koji žive na toj terirotiji. Kosovski Albanci nisu bili na spisku, a da su bili, ne bi bilo neophodnih 50 odsto za promenu.

– Birački spisak je instrument, njime je moguće manipulisati, ali već dugo je kontrola takva da su šanse za to minimalne. Praktično, kod nas pravo glasa ima više od 6,6 miliona ljudi, a među njima je 50-60 hiljada mrtvih duša, ljudi koji proceduralnom greškom nisu ispisani. Greške su posebno generisane posle bombardovanja 1999, kada su mnogi dokumenti uništeni.
Statističari pominju 700 hiljada ljudi koji žive u inostranstvu trajno ili privremeno, a na spisku su u Srbiji.
– Pretpostavlja se da je to donja granica. Kod nas je prešlo u kulturu da se ne prijavljuje promena adresa – ako ne verujete proverite u bilo kojem užem društvu. Iako je reč o zakonskoj obavezi, za njeno izvršavanje nema sankcija, nema kazne ni nagrade, pa mnoge prosto mrzi da se bakću sa administracijom. Veći je problem sa dijasporom, ljudima koji i 20 godina žive u inostranstvu, a adresa i biračko pravo im je ovde. Većina njih nema dvojno državljanstvo. Postoji još jedan ozbiljan razlog – društveni stanovi. Stanarsko pravo se nije moglo naslediti ako niste u spisku stanara na toj adresi, pa mnogi nisu menjali „boravište“ ni posle decenija života van granica.
Kakve su mogućnosti da se spisak učini kvalitetnijim?
– Male. Reč je ogromnoj proveri za koju država nema instrumenata i mogućnosti da je sprovede. Prema popisu u Srbiji ima 6,2 miliona odraslih. Roditelji su, za svaki slučaj, popisivali i decu koja godinama ne žive tu. Praktično, trebalo bi za svakog pojedinačno proveriti da li živi na adresi na kojoj je prijavljen, a to je jako velik i skup posao.
Da li bi glasovi tih ljudi promenili izborne rezultate?
– Na to niko ne može pouzdano da odgovori, ali logično je pretpostaviti da oni mogu biti radikalniji na svaku stranu. Zašto bi nekome ko živi u Australiji bio problem da razmišlja treba li ratovati ili ne? Dalje, mi imamo različite generacije migranata: onima koji nisu želeli da žive u komunizmu još je aktuelna podela na partizane i četnike i oni bi mogli gravitirati radikalima ili, pak, naći dobrog nacionalnog reprezenta u DSS.
Mnogi upozoravaju na poguban uticaj tzv. odliva mozgova.
– Često se pominje 300 hiljada mladih, obrazovanih ljudi u inostranstvu, što jednostavno nije moguće: jedna generacija ima 70 hiljada ljudi, neka je 25 odsto obrazovano, dolazite do brojke koja podrazumeva kolektivni odlazak 20 generacija. A nisu svi otišli. Sigurno da bode oči i peče činjenica da je Srbiju napustilo puno najobrazovanijih, da je ostala bez naučne elite i to je nesporno veliki gubitak za zemlju, ali ne i sa biračkog stanovišta.
Sa kojim podatkom baratate u istraživanjima?
– Sa 5,5 miliona, to praktično znači da kada se dobije odziv od 50 odsto birača, to u stvari znači da se radi o odzivu od 60 odsto stvarno prisutnih u Srbiji. Za ove izbore smo klijentima dali procenu da će izaći oko 3,9 miliona ljudi. Realno gledano, u Srbiji ima 4,6 miliona ljudi koji glasaju, a značajno iznad četiri miliona odziv je zabeležen samo dva puta: kada su u trci bili Panić i Milošević i 24. septembra 2000. kada su održani savezni, lokalni i predsednički izbori na kojima su bili Milošević i Koštunica. To su bila dva referendumska momenta na kojima su se ljudi opredeljivali za i protiv Miloševića, mobilisani su na temi koja je mnogo jasnija i ubedljivija od, recimo, ustava.
Cenzus za ulazak u parlament se često dovodi u direktnu vezu sa nesređenim biračkim spiskom. Ima li opravdanja za to?
– Cenzus je ekskluzivno političko pitanje, stvar volje vladajućih partija na koji način žele da kreiraju državu. Cenzus je procenat i važno je kako se on određuje, a ne koliko je ljudi u biračkom spisku.
Važi li ta politička volja i za manjine?
– Mislim da cenzus za manjine nije pravedan, nije urađena pozitivna diskriminacija. U Srbiji živi 17 odsto ljudi nesrpske nacionalnosti, a samo nekoliko manjina je uspelo da napravi političkog reprezenta, dok su ostali van raspodele. Manjinama treba dati garantovana mesta, a to je posebno važno u situaciji kada su stranke aspolutni vladari mandata, toliki vladari da se pitate zašto ne fukcionišu kao neki upravni odbor, nego idu na izbore.
Izborna kampanja je bila duga. Kako je ocenjujete?
– Jako dugačka kampanja koja je iscrpljivala stranke i fizički i finansijski. Primer veoma dobre, konzistentne kampanje pune energije je G17 Plus i oni su zabeležili ozbiljan rast – sa početnih oko četiri odsto došli su pred kraj decembra na 9,5 da bi se spustili u prve dve nedelje januara na sedam odsto. Moj utisak je da je do preloma došlo sa napadom G17 Plus i DSS na Đelića, kada je napušten princip pozitivne kampanje. Srbija nije Amerika, njoj nije potrebna arena, ljudi su već zasićeni ružnim stvarima.
Đelić od početka kampanje nije štedeo Dinkića.
– Eksponiranost Đelića kao nosioca kampanje je bila mala, on je bio jedan od mnogih, dok je Dinkićeva eksponiranost bila ogromna. Da je Tadić napao Dinkića, to bi bila katastrofa za DS. Drugi bitan moment koji je doveo do januarskog pada i konačnog rejtinga G17 Plus i DSS je promena kampanje radikala i DS. Dok su forsirali Šešeljev testament i oštru retoriku, radikali su padali, smanjili se na svoju bazičnu podršku. Obrnut trend je kada su se okrenuli socijalnim pitanjima i korupciji, počeli da obraćaju gubitnicima tranzicije, ljudima koji su u tranziciju ušli kao 25-godišnjaci, a danas su 40-godišnjaci bez perspektive. Isticanjem običnih ljudi, radnika pre svega, radikali su posebno u centralnoj Srbiji počeli da vraćaju svoje glasače i pridobijaju neodlučne. U isto vreme DS je od bezlične kapmanje dobila lice, Tadić je od pozadinskog radnika postao lider, reprezent. Kod G17 Plus je, nekako u to vreme, došlo i do zamora izazvanog dugom kampanjom, sportskim žargonom rečeno, pogrešno tempirana forma.
U odnosu na prethodne parlamentrne izbore, radikali su u Beogradu više nego udvostručili broj glasova.
– Govorim samo o početku kampanje i ishodu. Nemojte zaboraviti da su radikali u Beogradu jaka stranka, Vučić je imao samo sedam hiljada glasova manje od Bogdanovića, imaju jako uporište u prigradskim opštinama.
Vaši podaci, zapravo, govore o konstantama.
– Nijedan podatak nije izašao izvan statističke greške. Znali smo, recimo, da DSS ima oko 17 odsto, da ne može do 20 nikako.
Šta bi bilo da Koštunica nije imao Palmu?
– Katastrofa, mislim.
A koncert za pravoslavnu Novu?
– Ljudi su na koncert došli zbog Cece Ražnatović i to na DSS nije imalo uticaja, ni pozitivnog, ni negativnog. Ako je iko profitirao to je – LDP zbog nastupa Bore Đorđevića, ali taj necivilizacijski napad na Čedu Jovanovića nije imao dobar odjek, nije medijski eksploatisan. Tadić je prvi pokušao da to kapitalizuje braneći Čedu, ali i to bez efekta pošto je emisija imala rejting četiri odsto.
Nema sumnje da je koalicija okupljena oko LDP napravila podvig. Ovih dana je aktuelno pitanje podele mandata unutar koalicije, možete li reći koliko je ko, posebno u Vojvodini gde su zabeležili najbolji rezultat, doprineo ulasku koalicije u parlement?
– Ne može se napraviti presek te vrste, ali ono što se pouzdano zna jeste da je LDP u Vojvodini počeo da raste onog trenutka kada su lideri pošli na teren, tako da se može pretpostaviti da je Čanak zadržao onih 1,5 odsto koliko je imao, a ostali još malo doneli. Izvesno je i da je rast LDP u Vojvodini poslednje dve nedelje srazmeran opadanju G17, a posebno se to videlo među manjinama.
Koliko je bio važan strah od rastura glasova?
– Velikim optimizmom i uspešnom kampanjom od vrata do vrata u nekim delovima Srbije G17 Plus je uspeo da u najvećoj meri razbije taj strah, dok koalicija oko LDP nije bila sigurna do poslednjeg trenutka.
Izbore je obeležio i odlazak SPO. Da li bi koalicija sa ovom strankom nekome oduzela ili dodala uspeh?
– Srpski pokret obnove je imao najstabilniji rezultat, sigurnih 120, 130 hiljada glasova, ali nisu imali dobru stratešku procenu, nisu bili svesni da će ići ispod pet odsto.
Njima je visoka izlaznost došla glave?
– Može se reći. Drugo, nema stranke sa kojom SPO nije bio u svađi i u koaliciji, pa su svi sa kojima su vođeni razgovori računali kako će se to odraziti. Dodatni problem sa SPO jeste partnerstvo u rukovođenju. Uprkos tome, mislim da bi koalicija sa strankom Vuka Drašković donela dobitak svakoj stranci, a svakako povećala demokratski potencijal Skupštine. Najčistija stvar bi bila tehnička koalicija stranaka oko LDP i SPO jer bi bilo lako objasniti biračima da je reč o sigurnom ulasku u parlament, a ne političkom savezu.
Javnost je trenutno zaokupljena kalkulacijama ko će biti premijer i hoće li biti formirana vlada. Ukoliko demokratski blok ne uspe da se dogovori, kako bi se to odrazilo na ponovljenim izborima?
– Ja sam specijalista za gledanje u retrovizor, a ne unapred, ali postoje opšta pravila. Svađa između radikala i DS je profitabilna i za jedne i za druge, a svađa u bliskim opcijama je negativna. U krajnjem skoru profitirali bi radikali koji bi iz čitave priče izašli čisti i LDP koji imaju drugačiju poziciju. Nesporno je da će za formiranje vlade biti važan odnos DSS i DS i kako će postići dogovor ne o maksimalističkim zahtevima, nego i o minimalnim.
Kako će se odraziti odricanje od premijerskog mesta?
– Ne mislim da će se nešto dramatično desiti. Pregovori će biti transparentni, javnost će biti redovno obaveštavana o ponudama i ishodu, bilo direktno bilo da informacije cure i obe će opcije dobiti ako budu igrale na razum birača, na racionalno objašnjenje da je bolje odustati od premijerske pozicije, nego ugroziti evropsku budućnost Srbije.