Nikolić za prsa ispred Tadića, daleko iza Dačić, Jovanović i Koštunica, ostali ni na vidiku

Razlika između vodećih trkača je veća ukoliko posmatramo samo one ispitanike koji su odgovorili da sigurno izlaze ili da verovatno izlaze na izbore i da će glasati. U takvom računu od 100 glasova Nikolić ima 28, a Tadić 24; Dačić 11, Jovanović 8, Koštunica 4…

I dalje, ako postotke računamo samo za sigurne i verovatne izborne participante, a u odnosu na ukupan broj onih koji se izjašnjavaju o preferenciji predsedničkih kandidata, onda je razlika između Nikolića i Tadića još veća – pet posto u korist prvog.

Usput rečeno, ista razlika bila je i u prvom krugu prethodnih predsedničkih izbora (januar 2008. godine), kada je Nikolić imao 40 posto, a Tadić 35 posto glasova od ukupnog broja glasalih.

U svakom slučaju indikativni su podaci po kojima se Tadić po broju glasova približava Nikoliću, ukoliko bi svi skloni Tadiću izašli na izbore i glasali za Tadića. Tadićev rezervoar glasova među neodlučnima oko izlaska na izbore, među najavljenim apstinentima, među „beloglasačima“, veći je od Nikolićevog.

Od sto glasača naprednjaka, glasove Nikoliću daje 85, a od sto glasača za demokrate, Tadiću glasove daje 91 njih. Od 100 izbornih pristalica Nikolića za naprednjake će glasati 72, a od 100 izbornih pristalica Tadića za koaliciju koju vodi njegova stranka glasalo bi 66. Nesumnjivo da oba izborna maratonca mora da ubeđuju svoje glasače da glasaju za stranke koje oni predvode, a pogotovo Tadić.

Nikolić i Tadić imaju više izbornih pristalica nego njihove stranke. Donekle je tako i u slučaju Jovanovića i Dačića, za razliku od Dinkića i Koštunice koji se lošije kotiraju od svojih stranaka.

Među Nikolićevim glasačima podjednako je muškaraca i žena, dok je među opredeljenim za Tadića odnos 46 prema 54 u korist žena. Tomislav Nikolić je bliži najmlađima i najstarijima, a Boris Tadić onima srednjih godina.

U strukturi pristalica prva dva maratonca podjednako učestvuju građani s najnižim obrazovanjem, oni sa srednjim obrazovanjem čine tri petine Nikolićevih pristalica, a kod Tadića čine manje od polovine svih pristalica. U strukturi pristalica Nikolića ima 2,5 puta manje onih sa višim i visokim obrazovanjem (10 posto), nego kod Tadića (24 posto). Dodajmo još i to da Tadić ima jači oslonac u Vojvodini, pa i u Beogradu, a Nikolić u centralnoj Srbiji.

Za izborne štabove vodećih maratonaca, važan je nalaz po kojem Nikolić ima prednost među onima koji kažu da izlaze na izbore, dok Tadić ima prednost u onoj nedovoljno definisanoj grupi u kojoj ima neodlučnih, onih koji ne žele da se izjašnjavaju, onih koji nameravaju da apstiniraju ili da glasaju „belo“.

Indicije, ne „prorokovanje“

Važno je da naglasim da su podaci za ovo istraživanje prikupljani putem telefona i da ih treba prihvatati sa rezervom koja važi za sve telefonske ankete. One su nedovoljno pouzdane, iako danas u Srbiji telefone ima 87 posto domaćinstava (podatak RSZ), a GFK izveštava o tome da su telefoni dostupni za 90 posto građana. Problem je, međutim, visoka stopa odbijanja ankete, i kod nas i u svetu, pogotovo kada je reč o političkim i drugim osetljivim pitanjima. Stoga, nalaze telefonskih anketa treba prihvatati samo kao indicije.