Novi patrijarh neće biti ni Pavle ni Irinej 1Foto: Stefan Krasić

Svako čekanje Božića, pogotovu u poslednjoj nedelji, neprestano uvećava radost, donosi jednu vrstu unutrašnje ustreptalosti, poništava svako sećanje na nevolje i iskušenja ili to sećanje prevladava svešću i verom da je naš svet privilegovan prisustvom Spasitelja, njegovom projavom u svetima svojim, te da će ono prolazno u ovome svetu i u ovom vremenu biti nadvladano onim što je neprolazno i večno.

Novi dinamizam istorije brže i surovije nas sučeljava sa metaistorijom. Ta pozicija zahteva neprestanu budnost pravoslavnog hrišćanina i uvek traži odgovore na izazove – kaže u božićnjem intervjuu za Danas Dragiša Bojović, profesor Univerziteta u Nišu i upravnik Centra za crkvene studije.

Profesor Bojović govori o hrišćanskom odnosu prema problemima nastalim zbog virusa korona, stanju u SPC, predstojećem izbornom saboru na kojem će se birati novi srpski patrijarh, jubileju Centra za crkvene studije, koji ove godine obeležava 20 godina rada.

* Pandemija virusa korona promenila je način života na celoj planeti. U duhovnoj ravni dovela je u pitanje zajedničke molitve svih religija. Šta je zadatak hrišćana u ovakvim vremenima koja mnoge podsećaju na predvorje apokalipse?

– To je relativno tačno. Jer nije pandemija virusa, bez obzira koliko je opasna, dovela u pitanje zajedničke molitve, već pre svega nedostatak vere i suvišak straha. Pečat takvom osećanju dali su oni od kojih se najviše tražilo, a faktički su najmanje davali. Ipak, znam za manastire i parohijske hramove u kojima se tipik nije menjao, u koje je dolazio isti broj vernika kao pre pandemije i u kojima je duh sabornosti pobedio duh povlačenja i poraza. Iako apsolutno ne dovodim u pitanje stvarne rizike i opasnosti, nesumnjiva je činjenica da su, pre svega, elektronski mediji doprineli da u ovakvim vremenima tražimo znake apokalipse. Nema sumnje da je nekakav cilj postignut, da je čovečanstvo dovedeno u svojevrsno „stanje zgrčenosti“. Zatvorite oči za trenutak, pa ih otvorite. Šta ćete zateći i videti: zgrčena ekonomija, zgrčena politika, zgrčena kultura, zgrčena duhovnost. Čovečanstvo liči na blago šlogiranog čoveka, kome je oduzeta moć govora, a krik bi mu toliko u ovom trenutku značio.

* Pojedine srpske vladike, ne umanjujući opasnost od same zaraze, ukazuju na „još pogubniji duhovni virus straha“ koji je pandemija izazvala. Da li se i u kojoj meri SPC snašla u ovoj pandemijskoj situaciji koja je dovela u pitanje čak i temelje ispovedanja vere pre svega relativizacijom samog pričešća i u crkvenim krugovima?

– Ne bih komentarisao pomenute iskaze bez obzira na njihovu duhovnu i leksičku preciznost, jer su najčešće u raskoraku sa potrebom snažnijeg i beskompromisnijeg svedočenja vere. Nema sumnje, međutim, da je najveći atak učinjen prema svetom pričešću. Jer u njemu je smisao naše vere. Njime se potvrđuje ili ne potvrđuje odlučnost pravoslavnog hrišćanina da svedoči samoga Hrista, njegovo prisustvo, telom i krvlju, u svetu i čoveku. Hristos koji prebiva negde daleko je, za razne „stručne timove“,  „poželjni“ Hristos. Međutim, naš Bog je i na nebu i na zemlji. On je neprestano tu pored nas, on je iscelitelj svake bolesti i pobeditelj smrti. Ako je on u nama i ako smo mi u ljubavi sa njim, moguće je pobediti strah ovoga sveta i osećati se sigurnom u neprestanom osećanju straha Božjeg.

* U 2020. Sabor SPC ostao je bez trojice arhijereja, a preminuo je i bivši vladika Artemije, koji je 2015. isključen iz SPC. Kakve bi posledice njihov odlazak mogao da ima po odnose u Crkvi?

– Kada je reč o Crkvi, najveće greške pravimo kada Crkvu gledamo očima ovoga sveta, pa i upokojenje nesumnjivo značajnih arhijereja, u koje ubrajam i nekadašnjeg episkopa raško-prizrenskog Artemija. Kada bi oni mogli da daju odgovor na ovo pitanje, nema sumnje da bi taj odgovor zapanjio mnoge, jer sam uveren da bi posvedočili i neminovnost smrti i, na drugoj strani, prolaznost života i večnost Crkve Hristove. Ali razumem ne samo znatiželju, već i nadanje svakog čoveka, razumem potrebu čovekovu i da u smrti vidi stvaranje novih okolnosti, mogućnost iskoraka iz nekakvog stanja stvorenog rascepa, bez obzira kolike bile njegove dimenzije. Dobronamerni pravoslavni hrišćani su u neprestanom iščekivanju od 2010. godine kada se začeo taj rascep. Setimo se samo koliko je truda i među laicima učinjeno da do toga ne dođe, kakvi su napori bili jednog Predraga Dragića Kijuka ili Koste Čavoškog, kao i mnogih drugih. Deset godina nakon toga situacija je bitno drugačija. Faktički među živima nisu više glavni akteri. Ostalo je, međutim, njihovo nasleđe. I sam postavljam pitanje: koga će Gospod ukrepiti da učini odlučujući korak? Ne želim da verujem da će kod jednih preovladati samodovoljnost, a kod drugih ravnodušnost. Na brodu Svetoga Save ima mesta za sve pravoverne. Sličnu poruku sam sredinom prošle godine u jednoj molbenoj poslanici uputio i episkopu Artemiju. I od budućeg kormilara zavisiće da li će se svi naći na njemu.

* Ovo nije prvi Božić koji SPC dočekuje u pripremama izbornog Sabora. U kojoj je meri ovo „repriza“ situacije od pre 10 godina posle upokojenja patrijarha Pavla ili ipak postoje razlike u crkvenim i političkim okolnostima u kojima će se 18. februara 2021. birati novi patrijarh?

– Nikada ništa nije isto, odnosno najčešće je mnogo toga drugačije. U novome patrijarhu ne treba tražiti ni novog patrijarha Pavla niti će to biti novi patrijarh Irinej. Na drugoj strani, uvek je ista potreba da se u ličnosti novog patrijarha saberu sve one sposobnosti i vrline kojima će taj srpski patrijarh uspeti da odgovori na sve izazove vremena u kojem bude delovao. Često zaboravljamo da on nije samo patrijarh u Srbiji zato što očekujemo da se njegova duhovna moć potvrdi najpre u matičnoj državi i da tu odgovori na sve crkvene i nacionalne izazove. Pored toga zahvatilo nas je jedno stanje pesimističkog iščekivanja i prevelikog straha od političkog uticaja. Nisu odlučujuće ruke koje će glasati. Zašto da ne poverujemo u svemoć one „ruke“ od koje zavisi izbor novog patrijarha?  Želim, takođe, da naglasim da često mnogo toga ne deluje ohrabrujuće ako se samo fokusiramo na spoljašnjost Crkve. Potrebno je pogled usmeriti dalje. Najbolje se to može objasniti na simboličkom planu – ako poredimo Crkvu sa školjkom. Ona nije ljuštura školjke, već onaj besceni biser u njoj. I kad je mulj preplavi, taj biser ostaje isti, čist i blistav.

* Kako ocenjujete stanje i „odnos snaga“ u Saboru i šta bi, prema Vašem mišljenju, trebalo da budu glavni tokovi crkvene politike i delovanja u matičnoj državi i dijaspori posle izbora novog poglavara?

– Već je mnogo puta konstatovano da je danas potpuno promenjen „odnos snaga“ u Saboru. Može moj stav zvučati naivno, ali ja mislim da to nije odlučujuće pri izboru novog patrijarha. Zar nismo u prošlosti imali, jezikom svakodnevice rečeno, slučajeve da su favoriti propali, a autsajderi izabrani? Jedan od tih autsajdera bio je i patrijarh Pavle. Zar svest pravoslavnih hrišćana u Srbiji i rasejanju nije stvorila jednu situaciju u kojoj se pri pomenu reči patrijarh najčešće misli na patrijarha Pavla? Dakle, ne treba strahovati i brinuti. Mislim da dolazi vreme kada će za patrijarha biti izabran neko od duhovnih čeda nekadašnjih favorita. Imamo više razloga za zabrinutost kada je u pitanju popunjavanje upražnjenih eparhija. Sve je manje kandidata za izbor u episkope. Verovatno i zato ima dosta problema, pa čak i skandala, naročito u nekim tzv. zapadnim eparhijama. Verujem da će novi patrijarh, pa i čitav Sabor, posebnu pažnju posvetiti tome.

* Da li i zbog čega vrh SPC ćuti na sve što se na KiM događa poslednjih meseci, uključujući i predaju elektroenergetskog sistema u ruke Prištine i koliko to ima veze sa tim da se Sabor nije sastajao duže od godinu dana i Crkvu faktički vodi Sinod?

– Na to ćutanje se navikla Crkva, a polako se navikava i javnost. Nismo ni svesni kakve sve posledice donose ovakve navike. Sigurno je da bi na zasedanju Sabora, bez obzira na onaj odnos snaga koji pominjete, bilo kritičkih i konstruktivnih reakcija na to.

* Kako ocenjujete ulogu SPC u političkim događajima u Crnoj Gori u 2020, da li se ona završava promenom vlasti i koliko će u budućim događajima nedostajati mitropolit Amfilohije, iako su sve crkvene odluke donošene saborno – u okviru Episkopskog saveta CG?

– Crna Gora je primer kako se misija Crkve može ostvariti istovremeno i trpljenjem i aktivnim stavom. Zar trpljenje nije pokazao narod? A tek utamničeni arhijereji i sveštenici? Na drugoj strani, zar narod nije visoko podigao krst stradanja? Zar Crkva nije bila uz verni narod? Uveren sam da u budućnosti neće biti potrebe za sličnom ulogom Crkve. Iskustvo, koje je stečeno, moraju pre svega iskoristiti političke snage kako bi učvrstile vladavinu demokratije i zaštitu nacionalnog i crkvenog identiteta. Svoju najznačajniju zemaljsku ulogu mitropolit Amfilohije je obavio. Novo vreme rađa nove junake. Želim ovde da istaknem da Međunarodni centar za pravoslavne studije priprema za štampu zbornik „Osam vekova Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori. Od Zetske episkopije do Mitropolije crnogorsko-primorske“. Pre godinu dana, kada smo započeli taj rad, mitropolit je insistirao na tome da u zborniku bude naročito osvetljeno pitanje lažne autokefalije u Crnoj Gori. I to ozbiljno dovodi u pitanja ona mišljenja u kojima je mitropolit označavan kao nosilac nekakvog crkvenog separatizma. Kao što se vidi, bilo mu je naročito stalo da se na argumentovan i naučni način razobliči mit o crnogorskoj autokefaliji.

* Da li bi i u Srbiji bio moguć „crnogorski scenario“ i u kojoj meri će od izbora novog patrijarha zavisiti odnos Crkve prema aktuelnoj vlasti u Srbiji?

– Definitivno nikakav „crnogorski scenario“ nije moguć u Srbiji. Može se napisati čitava studija zašto je to tako. Najvažnija je činjenica da u Srbiji ne postoji atak na Crkvu kakav je postojao u Crnoj Gori. Uvek će biti političkog uplitanja, kao što ih je, još drastičnije, bilo i u vreme prethodne vlasti. Spadam u one koji smatraju da je veoma važna saradnja države i Crkve u očuvanju najvažnijih nacionalnih interesa. Ta saradnja ne treba da ugrožava autonomiju ni jedne ni druge institucije. Kako će to izgledati od februara meseca, kada se očekuje izbor patrijarha, jednim delom će zavisiti i od prvojerarha Crkve.

Pouke i bogohumanizam

– Kad je reč o protekloj godini, bez obzira na sve nevolje i žrtve kojima je bila ispunjena, u njoj ne treba tražiti samo hendikepe ili propuštene prilike, već iz takve godine treba izvući razne pouke, najpre onu da je sučeljavanje sa bolešću i smrću prilika za preispitivanje i sagledavanje naših postupaka, naših dela i nedela. Ko je razumeo da nas je ovo vreme suočilo više sa dušom nego sa telom, taj će razumeti da je na zemlji sve relativno i prolazno i da je pitanje naše egzistencije pre svega pitanje našeg sučeljavanja sa slabostima i gresima i sa svim onim što nas odvaja od onoga što bi čovek današnjice nazvao humanizmom, a pravoslavni hrišćanin bogohumanizmom. Hedonizam bogatog pojedinca, ne čak ni čoveka, zanemario je i obesmislio u njemu ne samo istinsku ljubav, već i mogućnost da zakorači na put takve ljubavi. U takvom svetu zablistalo je bogatstvo malog čoveka, koje oko ne vidi i o kojem uho ne čuje i koje će biti okupanom onom zrakom koja dolazi iz dubine duše – ukazuje profesor Bojović.

Obeležavanje jubileja

* Da li je i kako pandemija uticala na pravoslavnu bogoslovsku misao kod nas i šire i kako se pripremate za obeležavanje dve decenije rada Centra za crkvene studije?

– Bilo je većih nevolja u istoriji čovečanstva, velikih razaranja, ratova, epidemija, pa je misao Svetih Otaca cvetala, teologija se dinamično razvijala. Istinski bogoslovi su u svim vremenima posvećeni svedočenju prave vere. Verujem da je tako i sada. U prethodnom periodu sam se trudio da više radim na nekim važnim zajedničkim projektima kao što je obeležavanje velikih jubileja: osam vekova SPC, osam vekova SPC u Crnoj Gori, 950 godina Manastira Sveti Prohor Pčinjski… Takođe se intenzivno pripremamo za obeležavanje dvadeset godina rada Centra za crkvene studije. Pored toga niški centri – Centar za crkvene studije, Međunarodni centar za pravoslavne studije, Centar za vizantijsko-slovenske studije – objavili su u protekloj godini mnoga vredna izdanja. Od onoga što sam učinio na ličnom planu želim da pomenem dve knjige: „Srpska književnost i Sveto predanje. Istraživanja recepcije biblijske i svetootačke književnosti“ i Antologija srpske teotokološke poezije, od 11. do 21. veka. Ova prva bavi se jednom važnom dimenzijom srpske crkvene književnosti, a tekstovi u drugoj su jedno od najlepših ogledala srpske kulture u milenijumskom trajanju.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

12 reagovanja na “Novi patrijarh neće biti ni Pavle ni Irinej”

  1. Govorite tako da zvuči uzvišeno i iznad sveta u kome živimo ali to ne znači da govorite konačne istine. Vi ste samo čovek i to je nešto što bi trebalo da vam bude sasvim dovoljno. Jer kada se kao čovek sretnete sa bolešću, što vam ni malo ne želim, ovozemaljsko znanje, ovozemaljski ljudi, lekari i medicinsko osoblje će rizikovati svoje živote da spasu vaš, kao i život bilo kog drugog čoveka. To što ste izabrali da verujete ne čini vas boljim od drugih verujućih ili neverujićih ljudi.

  2. Ne znam zašto niste objavili komentar u kome nema skarednosti, psovki ili vređanja, već je samo izneto mišljenje. Mišljenje koje iznosi gospodin Bojović su krajnje uopštena, u nekim trenucima potpuno nerazumljiva („Novi dinamizam istorije brže i surovije nas sučeljava sa metaistorijom“).
    Povezivanje vere i pandemije, pa u to još uključena i ekonomija („zgrčena“), predstavlja istovetno manipulisanje koje slušamo u svakodnevno u tabloidima i tabloidnim televizijama. Povezivanje greha (kojeg i čijeg? Svih nas?) sa epidemijom je bliže ranom srednjem veku i poništava sva znanja i dostignuća modernog čoveka.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.