Vladimir Maljavin: Kina – istorija, kultura, religija (12)

Autor ovog feljtona i istoimene knjige spada u vodeće savremene sinologe. Objavio je preko 30 knjiga i 300 članaka posvećenih istoriji Kine, komparativnom proučavanju civilizacija, kao i prevoda kineske klasike. Predavao je na Moskovskom državnom univerzitetu „Lomonosov“, a takođe je bio profesor po pozivu na univerzitetima u Japanu, Kini, SAD (Salva Regina) i Francuskoj (Pariz 7). Već deset godina predaje na Univrzitetu na Tajvanu.

 

U mnogim krajevima zemlja se oko palankina škropila krvlju petla, da bi se odvratile štetne sile. Tu u dvorištu bi se postavljao stočić na koji su se iznosila žrtvena jela za bogove.

Palankin se na zemlju postavljao tako da mu vratašca budu okrenuta na „srećnu“ stranu; nevesta bi silazila iz palankina i prinosili bi joj dva kuvana jaja crvene i plave boje, komadić šećera, slatke lepinjice, češalj, ogledalo i krčag u kome se nalazio nakit – poklon mladoženje za mladu. Nevesta je išla ka kući po asurama ili crvenom tepihu, a u Guangdungu bi je obično, poput deteta, na leđima nosila žena koja je bila pratilja. Ispred vrata kuće mlada je prelazila preko sedla (reč „sedlo“ u kineskom jeziku zvuči isto kao reči „mir“, „spokoj“).

Mladu je na vratima dočekivao mladoženja, koji je u rukama držao dva parčeta crvenog materijala na kome se nalazio kalendar u vidu svitka. Mladi su potom odlazili u porodični oltar i redom klanjali do zemlje četiri puta: duhovima Neba i Zemlje, Suncu i Mesecu, „gospodaru i stihijama vode i zemlje“ i, najzad, mladoženjinim precima, pri čemu su njegovi rođaci gurkali nevestu otpozadi svaki put kad se ona spuštala na kolena, kao da je teraju na pokornost. Taj najvažniji svadbeni obred, koji simbolizuje prijem mlade žene u muževljevu porodicu, održao se u kineskim selima do danas. Za kraj, mladoženja i mlada su se klanjali jedan drugom.

Obred klanjanja Nebu i Zemlji i mladoženjinim precima smatrao se zvaničnim obaveštenjem o sklapanju braka. Sada su mladi postajali muž i žena. Po završetku obreda mladoženja je vodio nevestu u sobu, namenjenu za novu porodicu. Pošto bi prešao prag, on bi odapinjao strele u sve ćoškove, nakon čega su mladenci sedali na porodičnu postelju i neko vreme ćutke sedeli, ne obraćajući pažnju na šale prisutnih. Često su se trudili da sednu tako da kraj odeće jednog padne preko odeće drugog, što se shvatalo kao najava toga ko će biti glavni u porodici. A na severu bi obično mladoženja sedao prvi.

Dok je mlada sedela s mladim mužem s nje su skidali veo kojim je pokrivala lice. Mladima su zatim prinosili dve čaše s čajem ili vinom, povezane crvenom trakom. Vino iz čaša se mešalo u posebnoj posudi i ponovo nalivalo, a onda bi ga mladi ispijali. Na severu bi pred mladence iznosili zdelicu okrenutu naopačke, na koju se stavljala posuda s testeninom – tzv. testenine dece i unuka. Obavljali su se i drugi obredi. Recimo, mladi su razmenjivali cipele, što je izražavalo želju da „ostare zajedno“.

Sada je počinjala praznična gozba i veselje, koji su trajali još dva dana. „Tokom tri dana svadbe nema ni velikih, ni malih“, glasila je narodna izreka. Drugim rečima, u prazničnom veselju svi učesnici su bili ravnopravni. Za svadbenu gozbu svaki gost je donosio poklon – obično koverat s novcem (suma je trebalo da bude deljiva sa četrdeset). Poklon su očekivali čak i oni koji nisu bili zvanični učesnici u gozbi. Stari običaj je nalagao da se posle svadbene gozbe organizuje šaljiva inspekcija mlade žene i njenog muža, što se zvalo „upad u bračne odaje“. U nekom trenutku svaki učesnik svadbe imao je pravo da slobodno ulazi u sobu mladenaca, da drsko diskutuje o izgledu neveste i da čak govori nepristojnosti, a njoj je bilo zabranjeno da na bilo koji način protestuje. U mnogim krajevima gosti su redom pevali strofe nepristojnog sadržaja. U provinciji Hunan je taj šaljivi obred imao svog „animatora“ koji se zvao „domaći činovnik“. Taj čovek je nosio odeću ukrašenu lišćem i kapu sa travkama, a lice je mazao crnim tušem. Uopšte uzev, gosti su slobodno mogli ostati u sobi mladenaca koliko im volja, tako da je mladi muž morao na kraju da se „otkupi“. Prvih dana braka mladencima njihovi prijatelji često nisu davali da spavaju i budili su ih noću. Smatralo se da ako „upad u bračne odaje“ ne izvedu rođaci i bližnji mladenaca, onda će im ga prirediti pravi demoni. Pred odlazak mladih na počinak nudili su im četiri zdele neobično dugih rezanaca, koje su zvali „rezancima dugog života“. Postelja mladenaca se zastirala maramom ili ubrusom, da bi mlada žena mogla svekrvi predočiti dokaz svoje nevinosti.

U većini oblasti Kine, trećeg dana posle svadbe (ponekad kasnije), mladenci su odlazili – obavezno u odvojenim palankinima – ženinoj porodici u goste. Ženini rođaci su mužu priređivali razne probe. Na primer, u Henanu su ga terali da pojede testeninu začinjenu najljućom paprikom, što je, prema lokalnom verovanju, pomagalo njegovoj karijeri i rođenju dece u novoj porodici. U Hunanu su ženini rođaci mazali obraze svatova i mladog muža crnom bojom, što se zvalo „ostaviti žig na svatovima“ i „napakostiti mladoženji“. Trebalo je da se mladenci vrate kući do zalaska sunca, pošto je mladi običaj zabranjivao da noći van kuće mesec dana posle svadbe. Pošto prođe taj mesec porodica neveste je ponovo slala novopečenom bračnom paru poklone, a mlada žena je posećivala roditeljsku kuću i često ostajala tamo nekoliko dana.

Opisani svadbeni običaji održali su se na kineskom selu sve do sredine XX veka. U gradovima je, međutim, već prihvaćena moda evropskog odevanja za venčanje, premda dugo samo za zvaničnu ceremoniju registrovanja braka. Dvadesetih godina u Kini je počela kampanja protiv tradicionalnih skupih venčanja, koja su ponovo ušla u modu u NRK.

Prihvaćen je i običaj razmene burmi, kao i ukrašavanje svadbene povorke automobila ružičastim trakama i lutkama, po uzoru na Zapad.

Nastavlja se