Zbog toga se očekivalo da će donošenjem novog Zakona o stanovanju i održavanju zgrada konačno otpočeti proces rešavanja nekih od navedenih problema. Ipak, ako se pogleda nacrt ovog zakona čini se da su očekivanja bila preterana, barem u pogledu nekih pitanja, od kojih je, pored regulisanja postupaka iseljenja podjednako važno pitanje socijalnog stanovanja.

Počnimo redom, deo Zakona o stanovanju i održavanju stambenih zgrada koji se tiče socijalnog stanovanja (sada stambene podrške) sadrži i neka pozitivna rešenja, kao što je primera radi, propisivanje da stambena podrška treba da bude veća za korisnika koji je u težoj stambenoj i socijalnoj situaciji. Nije ovo jedino dobro rešenje ali kako se u toku javne rasprave uglavnom govori o onome što treba menjati, a razumna pretpostavka je da dobra zakonska rešenja niko neće menjati, tokom javne rasprave uglavnom je fokus na lošim rešenjima, koja ostavljaju prostora za brigu.

Od prve odredbe ovog odeljka nacrta Zakona o stanovanju i održavanju zgrada čini se da se u njemu ne posvećuje dovoljno pažnje najugroženijim kategorijama stanovništva i da u tom smislu nije dovoljno inkluzivan. Pokazaće se da je to opšta karakteristika koja prati čitav nacrt ovog Zakona.

Kako drugačije, u svetlu činjenice da u Srbiji još uvek ima hiljade pravno nevidljivih lica koja nemaju državljanstvo, objasniti to da se ovim zakonom propisuje da pravo na stambenu podršku imaju samo državljani Republike Srbije? Bez dokaza o državljanstvu, koji je često nedostupan iz različitih razloga, pravno nevidljiva lica ne mogu ni da budu korisnici ovih programa i ostaju na margini, bez ikakve podrške za rešavanje svojih stambenih potreba.

Nacrtom Zakona se nepropisuje obaveza države za rešavanje stambenih potreba beskućnika, iako je ona jasna i nedvosmislena sa stanovišta međunarodnih standarda ljudskih prava.

Ono što je najvažnije a što se do sada pokazalo kao nepremostiv problem, nacrtom Zakona o stanovanju i održavanju zgrada nije regulisano – neusklađenost pojedinačnih programa stambene podrške koji se razvijaju i pružaju u jedinicama lokalne samouprave. Do sada smo imali situaciju da se u nekim gradovima od interno raseljenih lica za učešće u programu stambenog zbrinjavanja traži da obezbede određena primanja po članu domaćinstva dok u drugim slučajevima u istom gradu, ova lica ne smeju da imaju primanja koja prelaze taj iznos. Ukoliko se radikalno ne promeni pristup koji je zauzelo resorno ministarstvo ovo će i posle donošenja novog Zakona biti praksa sa kojom ćemo se susretati. Teško je rešiti ovu šizofrenu situaciju ali to se nikako ne može uraditi donošenjem zakona koji izgleda pre svega kao da je na brzinu napisan, sa često pogrešnom numeracijom članova, bez obrazloženja i sa nedorečenim odredbama. Da ne govorimo o tome da mnoga pitanja zahtevaju mnogo pažljiviju i detaljniju diskusiju od fingiranja diskusije kroz otvaranje javne rasprave kada su zakonska rešenja već na stolu.

Takođe, regulisanje načina na koji se pruža dodatna zaštita korisnika socijalnih stanova i definisanja pravne prirode ugovora o zakupu koje korisnici potpisuju sa jedinicama lokalne samouprave izostalo je. Ovo znači da ni novi zakon neće sprečiti dosadašnje prebacivanje loptice kad dođe do pokušaja sudske zaštite korisnika socijalnog stana od prinudnih iseljenja – između Upravnog suda, parničnih sudova, Ustavnog suda i tako u krug.

Kao jedno od posebno problematičnih rešenja ovog nacrta jeste ono koje se odnosi na stanovanje građana drugog reda. To je stanovanje u zgradama za stambeno zbrinjavanje ili objektima za nužni smeštaj. Pogađajte, nužni smeštaj nije ista vrsta smeštaja koja se pruža ostalim korisnicima socijalnog stanovanja. Ovo je vrsta smeštaja koji se pruža samo onim građanima koji „nemaju dovoljna primanja za plaćanje troškova korišćenja stana i komunalnih usluga za stanovanje“, domaćinstava čiji su stanovi pogođeni elementarnim nepogodama (što se samo donekle može opravdati i zahteva dodatno regulisanje) i onih koji se prinudno iseljavaju i ne mogu sami da reše svoju stambenu potrebu.

Time je Republika Srbija prešla čitav krug – posle prethodno praktično neprimenjivog Zakona o socijalnom stanovanju, preko oporezivanja socijalnog stanovanja sada je iz socijalnog stanovanja isključila one kojima je najviše potrebna podrška. Zato i ne čudi što je kod pojma socijalnog stanovanja otpalo ono „socijalno“ pa ga sad zovemo stambenom podrškom. Pitanje je samo kome se pruža ova stambena podrška.

Danilo Ćurčić, Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM