Ohladimo srce, zagrejmo mozak

Autor knjige Srpski politički govor modernog doba Dejan A. Milić, koja je preksinoć promovisana u amfiteatru Slobodan Jovanović beogradskog Pravnog fakulteta, smatra da je srpski narod odavno izgubio božiji dar da nađe meru razumnog nacionalnog postupanja, a da je ponovno pronalaženje tog dara, bez ikakvog preterivanja, uslov opstanka ovog naroda. To je i jedan od presudnih motiva za stvaranje impozantne knjige u kojoj su sadržani najznačajniji govori koji su obeležili modernu srpsku istoriju od Karađorđa i Miloša Obrenovića, do Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. Govori su birani tako da čitalac, s jedne strane, stekne sliku svih, za srpski narod prelomnih događaja u dvovekovnoj istoriji, i s druge strane, da se čitaocu predstave na jedan, u granicama ljudskog, objektivan način, sve nacionalne političke opcije koje je Srbija za ta dva veka iznedrila. Govori su sa legitimnog stanovišta istorijske nauke, birani vrednosno i ideološki neutralno, tako da se jedni pored drugih nalaze i Karađorđevići, Obrenovići i Petrovići, Đilas i Nedić, Draža i Ljotić, Dimitrije Tucović, Milan Stojadinović, Tito, knez Pavle, Ljubomir Davidović, vladika Nikolaj, Mihailo Đurić, Ivan Stambolić, Matija Bećković, Vojislav Šešelj, Slobodan Milošević, Dobrica Ćosić, Vuk Drašković…

Snobizam političke elite

– Petooktobarske demokratske promene su, istina, širom otvorile vrata slobodnoj reči u Srbiji, ali zbog nerazumevanja slobode govora i nepostojanja kodeksa govorničkog ponašanja, naročito u političkoj komunikaciji, to je uzrokovalo dalji vrednosni pad političkog govora. Sklanjanje svih brana sa izgovorenih reči uslovilo je njihovu inflaciju, a ovaj period „krasi“ česta zloupotreba slobode govora, oličena u nevaspitanom govoru, govoru mržnje i uvreda, te olako datoj političkoj reči bez pokrića – konstatuje Milić. On primećuje i snobizam političke elite s rečima tipa „pi – ar, transparentnost, procesuiranje…“, čime političari, stideći se srpskog jezika, stvaraju sve veći jaz između govornika i auditorijuma. Nemerljiv doprinos srozavanju političkog govora, zaključuje autor, dale su i političke – tok šou emisije. Za narod koji kad upamti, upamti naopako, a kad vidi – previdi, Milić nudi dokument – različite varijante iste nesreće i dokaz o kozjim stazama srljanja iz jednog bespuća u drugo. On knjigu nudi i kao predložak za razmišljanje kako da popravimo politički jezik. Ovo je i apel zabrinutog građanina „da malo ohladimo srce, a zagrejemo mozak“.

Dejan Milić je bo svestan mnogih rizika koje nosi ovakav ambiciozni poduhvat, uključujući i pitanje stvarnog autorstva nekog govora. Uostalom, kako podseća Milić, zar već i sofisti u staroj Grčkoj nisu prodavali svoje govore za novac i tako lepo živeli. Takođe, jedan od najcitiranijih političkih govora – govor Marka Antonija nad mrtvim Cezarom, svom je literarnom junaku stavio je u usta sam Šekspir. Milić ukazuje da su i Jovanu Ristiću, vrsnom diplomati, političaru i govorniku, dok je bio predsednik vlade osamdesetih godina 19. veka, govore redigovali zaposleni u „pres – birou vlade“ (prvom u istoriji moderne Srbije), koji je sam oformio.

Seks i demokratija

Zastupljen u ovoj knjizi s dva govora, Vuk Drašković je na promociji podsetio autora da u drugo izdanje obavezno uključi govor profesora Andrije Gamsa održan 3. juna 1968, u kultnoj „petici“ (amfiteatar broj pet), beogradskog Pravnog fakulteta. Tada je Gams pobunjenim studentima rekao da od svih sloboda u ovoj zemlji postoji samo jedna – seksualna. Onda je napravio dramsku pauzu i dodao: „A, za starce kao ja, i ona samo na papiru“, podsetio je Drašković na reči velikog profesora.

– U našoj istoriji imamo posve nesvakidašnji slučaj – Proklamaciju kralja Petra Drugog narodu od 27. marta 1941, koju nepunoletni kralj u datim okolnostima nije bio sposoban ni da napiše, ni da izgovori. Proklamaciju su kralju sastavili profesor Slobodan Jovanović i general Simović, a nju je na radiju pročitao, oponašajući kraljev glas, poručnik bojnog broja Jakov Jovović – ukazuje Milić. Posebno metodološko pitanje su i neizgovoreni politički govori. Njihovo autorstvo je neosporno, ali je neosporna i činjenica da nisu izgovoreni. Čuveni govor Božidara Grujovića Slovo o zakonu i svobodi, sačinjen 1805, skreće nam pažnju Milić, nije imao šansu da bude izgovoren, pošto ga je cenzurisao Karađorđe.
Posebnu pažnju autor posvećuju osobinama govornika, ali i auditorijuma, kako onog povodljivog, tako i kritičkog koji ima visok stepen „slušalačke imunizacije“. Podsećajući na antologijske „govore situacije“, tipa Ili Cezar ili ništa (Oktavijan Avgust), Ili sa njim ili na njemu (Spartanka koja je ispraćala sina u rat predavši mu štit), ili Dantonov govor iz 1972, kad su Prusi bili pred Parizom, Milić izdvaja briljantne domaće primere ovog situacionog „žanra“ – govor Miloša Obrenovića Gružanima – Narode, košuljo moja. I Nikola Pašić, koji nije bio briljantan govornik, znao je da napravi sjajnu besedu situacije, kao što je njegov govor pred povlačenje preko Albanije 1915. godine: More, koj ‘oće – ‘oće! A koj neće – neće. Bitno je da pođu kralj i vlada. Govor situacije visokog ranga, po Milićevim rečima izuzetan primer političkog pamfleta, je i završna reč Josipa Broza na Bombašakom procesu 1928, pred sudom Kraljevine u Zagrebu: Priznajem samo sud svoje partije.
Milić u kontekstu ovdašnjeg mentaliteta ističe podvojeni govornički karakter, a danas prevagu imaju njegove negativne osobine. – Nedostatak govorničke kulture je antipod epskoj etikeciji i formalno je određen nestrpljivošću da se u miru sasluša sagovornik (koji ne mora čak uvek biti suprotna strana, već može biti i istomišljenik), dok je suštinski određen neprihvatanjem i netolerantnošću prema drugim mišljenjima, ma kako dobro bilo argumentovana – kaže Milić. Kao posebna poglavlja, autor izdvaja politički govor Srba od 1903. do 1941, politički govor građanskog rata 1941-1945, reči epohe komunizma i hibridni politički govor postkomunističke Srbije. U Kraljevini je „kvarenje govora“ bilo određeno nedostatkom sluha za reči drugih naroda (što je bila karakteristika i „braće“ kad bi Srbi govorili), i stvaranjem govora sa jednom temom – „krivica onih drugih za naš težak položaj“. Govor su u Kraljevi kvarile i udvorice i kameleoni, kao i verbalni teror radikalnih opcija – komunista i ljotićevaca.
– Ono što je Milovan Đilas (u knjizi zastupljen sa dva govora; u jednom napada, u drugom se brani), kao govornik bio među komunistima, to je za četnike bio Nikola Kalabić, pandan Moši Pijade je Stevan Moljević. Svima njima suprotstavljeni bili su Ljotić i i Velibor Jonić. Jedino je, istini za volju, Nedić (talentovani ali patetični govornik), pozivao na umir krvi, ali naravno pod svojim (odnosno nemačkim) uslovima – navodi Milić. Za vreme komunizma, dodaje autor, napravljen je je kalup „gluvog govornika“, koji će Milošević zacementirati. Definitivno je napravljen i kalup „podaničkog“ auditorijuma, a sve to je i danas komponenta političkog (anti)govora. Pored hibridnosti, kad je socijalistički birokratski govor obogaćen nacionalnom i ratnohuškačkom sadržinom, Milić primećuje da je to vreme iznedrilo i „jezik džungle“ – potpuno i ogoljeno verbalno nasilje. Za to je najzaslužniji Vojislav Šešelj, „snažni govorničko-demagoški zanatlija“, a ostali barjaktari su bili Mirjana Marković, Ivan Marković, Tomislav Nikolić, Milorad Vučelić…