Opasan presedan negiranja zločina

Da li oslobađanje bivšeg šefa Državne bezbednosti Srbije iz vremena Slobodana Miloševića i prvog komandanta specijalne Jedinice te službe ugrožava pomirenje u regionu?

– Presude Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju ne moraju da imaju veze sa pomirenjem. Reč je o tome da se često ističe kako je jedna od uloga Haškog tribunala i pomirenje, mada ja mislim da je to greška. Sud je tu da sudi i da utvrdi nevinost ili krivicu, pomirenje je nešto drugo i zato smatram da oslobađanje Stanišića i Simatovića neće imati posebnog uticaja. Međutim, ova presuda posebna je zbog nečeg drugog. Ovo je prvi put, za razliku od recimo presude hrvatskom generalu Anti Gotovini, da se potiru i negiraju zločini. Videli smo da je sudsko veće zaključilo da nema dokaza da je Jedinica za specijalne operacije počinila zločine, izuzev u Bosanskom Šamcu, ili Doboju. To protivreči svemu što je dosad poznato. Istraživački novinari, Fond za humanitarno pravo i druge organizacije bavili su se kriminalom i zločinima specijalne jedinice Državne bezbednosti Srbije, kao i pomoćnim jedinicama poput Škorpiona, Srpske dobrovoljačke garde i drugih… Pratili smo ratno kretanje tih formacija i svi podaci do kojih smo došli ukazivali su da su zločini, progoni, deportacije, etnička čišćenja, ubistva – činjeni. Presuda u ovom obliku – da su Stanišić i Simatović samo stvorili i organizovali te formacije, ali da nije dokazano da je namera bila da se čine zločini, predstavlja pravni nonsens. To se protivi dosad utvrđenom činjeničnom stanju, jer je pripadnicima ovih jedinica suđeno, a neki od njih su i osuđeni za ratne zločine.

Šta je onda smisao?

– Jasno je da se presudom šalje politička poruka, da se čak ne pominje to što je sudija Teodor Meron rekao u oslobađajućoj presudi hrvatskim generalima. Kada je sudija Alfons Ori pročitao, recimo, da je Stanišić prisustvovao sednici Teritorijalne odbrane kod Vukovara samo da bi dao podsticaj vojnim naporima, to može da se shvati ne samo kao uvreda za žrtve nego i kao uvreda zdravog razuma bilo kog ljudskog bića.

Da li biste se složili sa ocenom da se posthumno amnestira Slobodan Milošević?

– Miloševićev slučaj ako se analizira, zasnovan je na dokazima o postupcima regularnih institucija države, i u tom smislu ovom presudom ne bi se moglo dovesti u pitanje postojanje zajedničkog zločinačkog poduhvata. Takođe, ne bi se moglo dovesti u pitanje da su počinjeni ratni zločini na Kosovu. Međutim, oslobađanje Stanišića i Simatovića pokazuje novi stav Haškog tribunala, koji je sve više fokusiran na Bosnu i Hercegovinu, sa zaključkom da su rat i ratne zločine izazvali lideri bošnjačke, hrvatske i srpske zajednice. Država Srbija se oslobađa odgovornosti, i uspostavlja se tumačenje da su zajednice, odnosno njihovi predstavnici, izazvali rat i počinili ono što se u njemu desilo.

Dakle, ne predstavnici države?

– Mada su postojale čvrste veze između JSO, Škorpiona, SDG i drugih jedinica sa državnom strukturom Srbije, iako je bivši šef Državne bezbednosti bio kreator infrastrukture za rat, te veze se prikazuju što je labavije moguće. Recimo, komandant Škorpiona, iako osuđen, ni u jednom trenutku nije bio spreman da iznese sve šta zna o tome.

Postoji čvrst stav svih umešanih da o tim vezama govore što manje, mada bi se rasvetljavanjem tih veza od 1991. i 1992. razjasnile mnoge okolnosti, pa i te o prenošenju leševa u Srbiju i njihovom sakrivanju tokom rata na Kosovu, krajem devedesetih. Lično verujem, isto tako, da je Jovica Stanišić imao velikog uticaja na obelodanjivanje dokaza u postupku pred Tribunalom, a kao što je poznato, taj proces je bio i najmanje javan. Ipak, o svemu možda najbolje svedoči to kako su Stanišić i Simatović došli po oslobođenju u Srbiju – brzo su prošli kroz aerodrom, ne usudivši se ni da se kratko obrate novinarima.