Panika zbog povlačenja plasmana stranih banaka

Tokom januara i februara 1931. godine sva profesionalna bankarska udruženja su negativno odgovorila na vladin predlog zakona o bankama (izuzev Udruženja banaka iz Beograda), smatrajući ga suvišnim i nepotrebnim u tom trenutku. Iako je predlagač tvrdio da je cilj zakona pre svega zaštita ulagača i novčanih zavoda, u suštini on je trebalo da ograniči delokrug rada banaka, da limitira osnivačku glavnicu i nominalnu vrednost akcija, kao i da odredi instituciju koja će vršiti kontrolu nad bankarstvom. Od ukupno 85 članova, koliko je sadržao ovaj predlog zakona, presedan je napravljen u članu 24, koji je govorio o maksimiranju štednih uloga, i to u iznosu koji nije smeo biti veći od trostrukog iznosa sopstvenog kapitala. Prema mišljenju Udruženja vojvođanskih banaka „maksimiranje štednih uloga značilo bi povlašćenje za one zavode kojima usled nedovoljnog poverenja nije pošlo za rukom da akumuliraju maksimalnu količinu štednih uloga… Stanje štednih uloga je visoko u onim krajevima gde je bankarstvo – svojim dugogodišnjim intenzivnim radom – uspelo da pobudi poverenje ulagača u novčane zavode i da nauči narod na štednju. Zato nam je razumljiv predlog Udruženja banaka iz Beograda, ali sasvim je isključeno da bi maksimiranje moglo štedne uloge uputiti u one krajeve i banke kod kojih je stanje štednih uloga srazmerno nisko“. Za razliku od većine profesionalnih bankarskih udruženja, Narodna banka je pozitivno ocenila svrsishodnost donošenja zakona o bankama, jer bi postojanje zakona „dalo više sigurnosti i bankama i onima koji im poveravaju svoju imovinu“.
Sredinom maja 1931. dolazi do prvog većeg pritiska na domaće banke, a povod su bile teškoće u koje je zapao Austrijski kreditni zavod (Österreichische Kreditanstalt). Ova bečka banka naglo povlači svoje plasmane iz slovenačkih, hrvatskih i vojvođanskih banaka, što je bio dovoljan signal za uznemirenost štediša. Jugoslovensko bankarstvo bi verovatno izdržalo ovaj pritisak da nije usledio niz događaja koji su bili izvan njegove kontrole. Krajem juna sve banke u Nemačkoj i Mađarskoj zavode moratorijume na isplatu štednih uloga i povlače sredstva plasirana kod jugoslovenskih novčanih zavoda. Panika je najpre zahvatila nemački živalj u Vojvodini, a potom i ostalo stanovništvo. Razlog je bio slom jedne od najvećih nemačkih banaka, tzv. Danatbanke (Darmstadter und Nationalbank) polovinom jula 1931. Nemci iz Vojvodine su uvek budno pratili događaje u matici, reagujući na njih bez obzira na to što su živeli u sasvim drugom okruženju. Za ovu manjinu je bilo merodavno jedino ono što se događalo u Nemačkoj, tako da su u mnogo čemu, pa i pitanju zaštite štednih uloga reagovali blagovremeno – za razliku od ostalog stanovništva koje je još uvek verovalo u stabilnost domaćeg valutnog i bankarskog sistema.
Zbog opšte ekonomske krize i sloma monetarne politike koju su preživljavale sve zapadnoevropske zemlje, obustavljeno je kreditiranje domaćeg bankarstva iz inostranstva. Iznenada je usledio i potez Narodne banke koja ukida sve neiskorišćene kredite novčanim zavodima, sa zahtevom da se do tada odobreni krediti moraju pod hitno vratiti. Na ove mere reagovalo je privatno bankarstvo restrikcijom kredita stanovništvu i privredi i prisilnom naplatom svojih potraživanja. Potez centralne banke Engleske (Bank of England) da septembra 1931. napusti zlatno važenje, bio je onaj kamen koji je pokrenuo čitavo brdo – izazvano nepoverenje u postojanje zdrave valute, stvorilo je nepregledne kolone štediša pred bankama širom Jugoslavije.
U novonastaloj situaciji dolazi do promene stava kod profesionalnih bankarskih organizacija – sada one apeluju kod Udruženja banaka iz Beograda da ono skrene pažnju vladi na teškoće u kojima se našlo privatno novčarstvo, kako bi se preduzele efikasne mere u cilju sprečavanja daljeg odliva novca iz banaka. Početkom oktobra, prilikom posete ministra trgovine i industrije Koste Kumanudija Novom Sadu, saopšteno je predstavnicima Udruženja vojvođanskih banaka da će radi zaštite novčarstva, sudovi u celoj zemlji dobiti naređenje da sadašnju nemogućnost banaka u pogledu izvršenja svojih obaveza, isti imaju smatrati „višom silom“, te da ne mogu donositi presude u korist štediša i drugih poverilaca. Međutim, stvarnost je pokazala da nikada sudovi u Kraljevini nisu od svog resornog ministarstva dobili takvo naređenje.
Krajem 1931. vlada je bila obasuta brojnim predlozima sa raznih strana za sanaciju katastrofalnog položaja bankarstva. U njima se ističe da se „ne radi više o egzistenciji samo novčanih zavoda, nego i celokupne narodne privrede, koja počinje da se ljulja u svojim temeljima, jer banke više nisu u stanju da snabdeju privredu potrebnim novčanim sredstvima“.