Pekinški san umesto srpskog doktorata

– Prvo sam mislio da se vratim iz Beograda da bih radeći po selima oko Zrenjanina sakupio sebi dovoljno novca za doktorske studije, ili na teoriji književnosti ili na istoriji filma, od čega mi se ova druga ideja mnogo više svidela jer mi je ličila na životni put filmskog režisera Džima Džarmuša – kaže Nikić.

Ubrzo je, međutim, rešio da umesto za parče papira koje bi mu potvrđivalo da je još jedan u nizu slabo plaćenih doktora nauka u Srbiji ušteđevinu potroši na putovanja, jer do 28. godine, kaže, nije prešao granicu. Dok je pravio planove da ode, prvi pik su mu bile SAD, sakupio je sva potrebna dokumenta i otišao u Njujork, gde je proveo dva meseca radeći u fensi restoranu na Menhetnu. Međutim, ipak se vratio za Srbiju, ne bi li izgurao do kraja proceduru za dobijanje mađarskog državljanstva. Kad je to završio, otišao je kod brata u Berlin. Radio je u restoranima i tražio posao dok slučajno na internetu nije naišao na oglas u kom se traže nastavnici engleskog za decu u vrtićima – u Pekingu.

– Na početku nisam verovao da ću to i da uradim, mesecima sam se maltretirao da završim mađarski pasoš, brat mi je bio u Berlinu, tako da mi je cela ta ideja sa Kinom bila plan B. Međutim, kako je vreme prolazilo i pravih poslova u Berlinu nije bilo, sve više je taj plan B postajao plan A – kaže Peđa.

Privremenu vizu za Kinu dobio je u aprilu prošle godine. Prodao je „punta“ kupljenog od Dinkićevog kredita, ugasio račune u bankama i zaputio se u Peking.

– Na aerodromu me je sačekala mlada Kineskinja iz agencije za zapošljavanje i odvela do mog privremenog smeštaja. Sutradan sam išao na intervju za posao, a nekoliko dana nakon toga sam počeo da radim u jednom privatnom obdaništu. Moj zadatak je bio samo da pričam sa malim Kinezima iz bogatih porodica na engleskom. Nema domaćih zadataka, glavobolje, loših ocena, samo igra, skakanje, pevanje – bili su njegovi prvi utisci.

Nakon tri meseca, kaže, shvatio je koliko je Peking neverovatno tržište. Kupio je gitaru, naučio dve dečje pesmice na engleskom, pripremio čas i bio primljen u svih šest škola u koje je konkurisao. Odjednom mu je plata umesto 1.200 dolara bila 2.400 dolara, uz naravno besplatan smeštaj.

– Primljen sam na poziciju glavnog nastavnika, ja kome engleski nije maternji jezik, nisam ga čak ni studirao. Ko je naučio da preživljava u srpsko-balkanskoj močvari ni pakao mu neće teško pasti, a ogromno i u dinamičnoj ekspanziji kinesko tržište će mu biti idealna prilika da proveri svoje mišiće – ističe on.

Za godinu dana je, tvrdi, vratio dugove, putovao u okolne zemlje, upoznao predivni Tajland i uštedeo 24.000 dolara.

– Uspostavio sam kontakt sa čak četiri agencije za zapošljavanje, i za godinu dana doveo u Peking 31 osobu, najviše njih iz Srbije. I tu se otvara jedno sasvim novo poglavlje, dovođenje naših ljudi u Kinu. Da se ne lažemo, ja zaradim novac po svakoj osobi koju dovedem i zaposlim po kineskim vrtićima, i to je sasvim legitimna profesija skauta. Mog brata je skaut iz Londona pronašao i zaposlio u Berlinu, što mu je bila odskočna daska koja ga je dovela da danas radi sa najboljim programerima sveta u „silikonskoj dolini“ – ističe Nikić.

On kaže da su mu se javljali razni ljudi da pitaju, probaju, jedni su ga uveravali da će doći, pa ne dođu, neki su i dolazili, ali nisu uspeli da se snađu.

– Doveo sam devojku iz Zrenjanina koja ima samo srednju školu i ni dana radnog iskustva. Onda ona izgubi posao posle nekoliko dana jer se igrala telefonom. Našli smo joj drugi posao, ali i taj je uspela da izgubi za nedelju dana, da bi posle toga tražila da se vrati u Srbiju, tvrdeći da sam je ja prevario. Ali većina njih koje sam do sada doveo su pametni i sposobni mladi ljudi koji su u Srbiji konobarisali za 250 evra ili bili nezaposleni, a u Pekingu su im početne plate bile oko 1.200 dolara, a onda zavisno od njihovih sposobnosti ta plata rasla je i do 2.000 dolara i više – priča Peđa.

Život u Pekingu iz njegove perspektive jeste da je on sličan životu u bilo kojoj drugoj svetskoj metropoli. Siromašna predgrađa u kojima žive oni koji streme da ostvare ono što oni zovu „pekinški san“, s jedne, i fensi delovi, slični onima koje imate u Njujorku, s druge strane.

– Prosečna plata u Pekingu nije toliko velika, oko 500 dolara, ali ako ste Kinez koji radi za strane, većinom američke kompanije, onda plate idu i do neverovatnih 7.000 dolara. Stranci uglavnom rade kao nastavnici engleskog, i plate su od 1.000 dolara pa naviše. Većina ljudi koje sam doveo je već u prvih šest meseci dolazila do plata od 1.800 dolara – tvrdi Nikić.

Tržište obrazovanja je, kaže, potpuno hiperkapitalistički fenomen, u državnim školama su plate osrednje i fiksirane i ne mogu da se menjaju, ali u privatnim sve zavisi od dogovora sa vlasnikom škola.

– Na primer, u prvom obdaništu u kom sam radio Amerikanci koji su predavali engleski primali su 20.000 juana, što je više od 3.000 dolara. U gradu gde vam za stan treba oko 300 dolara i za hranu i sve ostale troškove oko 400 dolara, to je sasvim dobro – napominje on.

Njegova poruka mladima jeste da budu hrabri i veruju u sebe. „U proteklih 25 godina proživeli smo toliko toga, da kada jednom odemo u neko, makar i polunormalno i poluorganizovano društvo, jako lako uspemo da se snađemo i jako brzo napredujemo“, ističe Nikić.

Tito i Valter

Jedna fantastična stvar u vezi sa Pekingom jeste ta što kada kažeš da si iz Srbije, za njih dolaziš iz jedne od najinteresantnijih zemalja na svetu. „Nebrojeno puta sam bio u istom taksiju sa Kanađanima, Australijancima, i kad na lošem kineskom kažem vozaču da sam iz Nanslafu (njihov naziv za Jugoslaviju, Nan znači jug), to je erupcija oduševljenja. Nanslafu – Tito, Zhong guo (Kina) Mao Zedong – Pongyou (prijatelji), i odmah se prelazi na Valter brani Sarajevo, jedan od najgledanijih filmova u Kini krajem 80-ih i početkom 90-ih. I taksistu ne zanimaju ni Kanađani ni Australijanci, već ja“.