Foto: Pixabay/ Counselling

Ove metafore su, prema rečima Jovane Gligorijević, tek pokušaj da se prenese iskustvo depresije jer samo onaj ko je kroz to prošao može znati kako izgleda „stalni osećaj težine u svakom delu tela, koji dolazi iz glave“.

Novinarki nedeljnika Vreme ova bolest je ustanovljena 2013. godine. Pomoć je potražila i dobila odmah, i danas je, kaže, na dobrom mestu.

„Danas sam osoba koja se smatra izlečenom od depresije, koja povremeno ima napade panike i anksioznosti jer depresija nikada ne ide sama, ali sam osoba koja ima razvijene tehnike da se sa tim nosi. Pomirena sa tim da ću možda do kraja života ići kroz život i svet sa tim, ali sam u miru sa tom činjenicom jer nisam kriva, kao što niko ko se razboli nije kriv. Ljudi polome nogu, pa ih posle boli mesto preloma pred promenu vremena. Tako je i ovo“, kaže Jovana Gligorijević.

Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije (SZO) iz 2017. godine, u Srbiji od depresije pati 419.302 ljudi, odnosno oko 5 odsto ukupne populacije. Iako je reč o bolesti koja se u većini slučajeva uspešno leči, depresija u svetu godišnje uzme 800.000 života. To znači da svakih 40 sekundi jedna osoba izvrši samoubistvo.

Procene nadležnih u Srbiji govore da se svake godine ubije oko 1.300 ljudi, što ovu državu svrstava na 13. mesto u Evropi.

„Razmišljanje o suicidu je jedan od simptoma depresije. Uvek mislimo da se to dešava nekom drugom, a stopa suicida govori da svako od nas poznaje nekoga ko se ubio“, kaže Slavica Ranisavljev Kovačev iz Centra za prevenciju samoubistva „Srce“.

Mladi sve skloniji depresiji

Iako su suicidu skloniji stariji, simptomi depresije se, prema podacima Instituta za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut“, pomeraju ka sve mlađem uzrastu.

„Ljudi očekuju da mladi, samim tim što su mladi, treba da budu srećni. Nekako zaboravljamo da oni nemaju životno iskustvo kao stariji, ne umeju da prepoznaju da će neke stvari proći, ne znaju da potraže podršku, a takođe su veoma impulsivni, što utiče na brzo donošenje odluka i nepromišljenost koja može da se završi tragičnim ishodom“, dodaje Slavica Ranisavljev Kovačev.

Prema navodima SZO, depresija je vodeći uzrok smrti (odmah posle saobraćanih nesreća) među mladima od 15 do 25 godina. Upravo toliko, 25, imala je manekenka Marija Ćurčić kada je u novembru prošle godine izvršila samoubistvo u Beogradu. Njena majka An Mari Ćurčić pokrenula je preko društvenih mreža kampanju „Za tebe – Važno je“, kojom je pozvala na podizanje svesti o važnosti brige o mentalnom zdravlju, ali i na pritisak na nadležne institucije u Srbiji da usvoje i počnu sa primenom odgovarajućih strategija.

„Hajde da pomognemo, da ukažemo da depresija nije tabu, da kad si loše ima ljudi, ima stručnjaka koji mogu da ti pomognu, da se ne osećaš krivim zbog toga, da te ne bude blam, da znaš da nisi sam, da si svestan da zaista ima ko da ti pomogne“, poručila je An Mari Ćurčić.

Nakon što je ukazala na to da Srbija nema nacionalni SOS telefon za prevenciju suicida koji bi radio 24 sata, Ministarstvo zdravlja i Klinika za psihijatrijske bolesti „Laza Lazarević“ 16. januara ove godine otvorili su prvu takvu liniju. Od tog dana primili su oko 350 poziva.

„Javljali su se građani sa cele teritorije Srbije, svih starosnih struktura, sa širokim dijapazonom problema za koje su tražili savet, odnosno urgentnu pomoć. Korisnici linije dobijaju jasne smernice o tome kako da na najbližem mestu dobiju stručnu pomoć. Ono što pre toga dobiju u samom razgovoru je prva intervencija u krizi, podrška i saznanje da izlaz postoji“, kaže direktorka Klinike „Laza Lazarević“ Ivana Stašević Karličić.

Prepreke na putu ka pomoći

Ovakvu vrstu prve pomoći i podrške, oni kojima je potrebna do ove godine mogli su da dobiju jedino u nevladinom Centru „Srce“. Bez kontinuirane pomoći države, volonteri ove organizacije primaju pozive svakim danom od 17 do 23 sata. Da je nužno da linija bude konstantno otvorena, govori podatak da su tokom prošle godine primili više od 5.000 poziva. Prema rečima Slavice Ranisavljev Kovačev iz tima Centra „Srce“, telefonom, mejlom i četom, javljaju se i muškarci i žene. Najstarija osoba koja ih je pozvala imala je 70, a najmlađa 12 godina.

„Problem sa kojim se javljaju nikada nije jedan. Što se tiče telefona, to su najčešće usamljenost, porodični i partnerski problemi i problemi sa mentalnim zdravljem. Ne zovu nas samo ljudi koji su u depresiji, nego i oni koji imaju neku F dijagnozu i koji zbog toga ne mogu da se uklope u društvo, odnosno osećaju se odbačenim“, navodi ona.

Iako problem deli ceo svet pa bi depresija, prema prognozama SZO, uskoro mogla postati druga bolest po učestalosti, psihijatar specijalističke službe Doma zdravlja u Kragujevcu Goran Veljković ukazuje i na sprecifične uslove života u Srbiji.

„Svakodnevni stresovi, sve ono kroz šta smo prošli u zadnjih 20 i kusur godina, od sankcija, bombardovanja, raznih kriza, tranzicije i svega onoga što je dovelo do gomile nezaposlenih i nezadovoljnih ljudi, dovodi do toga da smo skloniji depresivnom ispoljavanju nego mnogi drugi. Sasvim je drugačije biti psihijatar u jednoj Švajcarskoj nego u Srbiji“, kaže Veljković.

Depresija se može еfikasno sprеčiti i lеčiti. Veliki je, međutim, broj prepreka koje ljude odvraćaju od toga da potraže pomoć i kreću se od onih sistemskih, do odsustva društvene podrške i stigmatizacije.

Srbija još bez Strategije za prevenciju suicida

U Srbiji postoji tek četiri Centra za metalno zdravlje (u Beogradu, Nišu, Vršcu i Kikindi), gde građani mogu dobiti stručne savete i terapiju. I direktorka Klinike „Laza Lazarević“ Ivana Stašević Karličić navodi da ovo nije dovoljno.

„U Beogradu je prvi otvoren prošle godine u februaru i kroz njega je do sada prošlo preko 5 hiljada građana, od kojih značajan broj onih koji nikada do sada nisu imali kontakt sa nekim profesionalcem iz domena mentalnog zdravlja. Mnogo građana je govorilo o tome da bi se javili psihijatru, ali da ne mogu da čekaju redove, da je administrativna procedura zahtevna. Uočili smo slabosti i na tome smo radili“, rekla je ona.

Ivana Stašević Karličić tvrdi i da državni sektor ima resurse da odgovori na sve potrebe građana, i dodaje da je rad na Nacionalnoj strategiji za prevenciju suicida završen i čeka na usvajanje. Goran Veljković iz Doma zdravlja u Kragujevcu, međutim, kaže da broj psihijatara i psihologa u zdravstvenim centrima nije dovoljan.

„Nama ne trebaju posebni uslovi i oprema za rad, tako da na to ne mogu da se žalim, ali na preterani obim rada, svakako. Nemamo dovoljno ljudi ni po svetskim standardima, a ni po tome što ti standardi za nas ne važe. Koleginica i ja na godišnjem nivou imamo oko 10.000 ambulantnih pregleda. To je na dnevnom nivou retko kada manje od 18 do 23, a svetska norma je 15“, navodi Veljković.

„Broj poziva koji nam upućuju pokazuje da ljudi žele da idu, samo ili nemaju gde i kako, ili ne znaju gde i kako. Nemate dovoljno široku alternativu da biste mogli da se lečite besplatno ili po nekoj povoljnoj ceni. U društvu gde je prosečna plata 450 evra to zahteva velike izdatke“, kaže Slavica Ranisavljev Kovačev iz Centra „Srce“.

Alternativa ostaju privatne ordinacije. Mali je, međutim, broj onih koji mogu da priušte terapije, čije se cene po tretmanu kreću od 20 do 100 evra. Istovremeno, Srbija nema Zakon o psihoterapiji, pa ni registar stručnjaka iz ove oblasti, dok su psihoterapeuti tek nedavno dobili svoje mesto na spisku zanimanja. U nedostatku regulative, prostor za zloupotrebe, i mogućnost da usluge u oblasti mentalnog zdravlja pružaju nestručni ljudi je neograničen.

Lekovi za smirenje najčešće propisivani medikamenti

O stepenu potrebe govore podaci Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, prema kojima su takozvani lekovi za smirenje drugi najčešće propisivani medikamenti, odmah posle lekova za lečenje kardiovaskularnih bolesti.

„Psihijatri, apsurdno, najmanje propisuju ovu grupu lekova. Takozvani lekovi za smirenje, odnosno anksiolitici se u velikoj meri zloupotrebljavaju. Građani ih uzimaju samoinicijativno i propisuju ih u velikoj meri lekari koji nisu psihijatri“, navodi direktorka klinike „Laza Lazarević“.

Razlozi se mogu tražiti i u činjenici da je odlazak kod psihologa ili psihijatra u Srbiji „sramota”. Mentalno zdravlje i samoubistvo i dalje su tabu teme, a i kada se o njima govori, to se čini kroz sistem predrasuda. Tako se suicidne osobe, prema rečima Slavice Ranisavljev Kovačev, često percipiraju kao kukavice i slabići, grešnici i manipulatori. Ovakva stigmatizacija dodatno izaziva osećaj srama, straha od osude, i krivice, što ljude sputava da glasno zatraže pomoć.

„Mi smo kao društvo naučeni na bespomoćnost, i podrazumevamo da je u redu biti nesrećan. Sa druge strane, ne dozvoljavamo javno ispoljavanje emocija i mislim da je to jedan od razloga zbog kojih muškarci češće izvršavaju samoubistvo, zato što nije muški pokazati da patiš. Ljudi koji se suočavaju sa različitim mentalnim problemima su jedna od najdiskriminisanijih grupa u našem društvu“, kaže Ranisavljev Kovačev.

Poseta psihologu ili psihijatru „sramota“

Svetska zdravstvena organizacija je ovu dekadu proglasila dekadom borbe protiv stigmatizacije u psihijatriji, a nadležni u Srbiji kažu da su u kampanju aktivno uključeni.

„Tim Klinike ’Laza Lazarević’ i Ministarstva zdravlja poslednjih godinu i po dana rade brojne programe promocije mentalnog zdravlja i prevencije u ovoj oblasti. Radimo i na taj način što smo otvorili ovu ustanovu da pokažemo kakav je tabu prvo njeno ime, da pokažemo da nije tabu potražiti stručnu pomoć, biti depresivan, da to ne znači da ste slabi i manje vredni“, rekla je direktorka Klinike „Laza Lazarević“.

Uz ovaj osećaj, ljudi kојi pаtе оd dеprеsiје imајu nеkоlikо kаrаktеrističnih simptоmа poput gubitka еnеrgiје, prоmеne аpеtitа, pоrеmеćајa snа, аnksiоznоsti, smаnjеne kоncеntrаciјe, оsеćаnja krivicе i bеznаđа. Ipak, pogledu sa strane često može delovati da u njihovom životu „sve savršeno funkcioniše“.

„Depresija je neuroza, ona ne utiče na racionalni deo i vi živite normalno, pravite planove, imate nekakve želje, ambicije, sve ono što spolja vrlo lako može da se istakne, a paralelno sa tim nosite taj džak depresije na leđima koji niko drugi ne vidi. Nažalost, činjenica je da se ne može pomoći onom ko na bilo koji način ne zatraži pomoć. Kada to kažem, ne mislim da neko dođe i kaže – ja moram kod psihijatra ili tužan sam, nego obratiti pažnju na signale“, ukazuje Jovana Gligorijević.

​Podrška okoline na putu ka pomoći i izlečenju, jednako je važna kao terapija. Ljudi prave greške zbog neznanja i predrasuda o ovoj bolesti, ali i kada iz najboljih namera „olako“ pristupaju problemu.

„Važno je slušati šta osoba govori i pratiti promene u ponašanju. Nikako ne treba osuđivati i banalizovati, tipa – znaš kakve sam ja probleme imao, sa čime se sve ljudi nose i slično. Zato što ovde nije reč o želji. Ljudi koji razmišljaju o samoubistvu ne žele da umru, oni jednostavno ne znaju kako drugačije da se nose sa problemom“, navodi Slavica Ranisavljev Kovačev.

Opasnosti tabloidnog izveštavanja

Podatak da se broj poziva Centru „Srce“ povećava nakon plasiranja njihovog kontakta u javnosti, ukazuje na važnost uloge medija. Od traženja pomoći, sa druge strane, odvraća način na koji se o ovom problemu govori. Izveštavanje je u većini slučajeva tabloidno i senzacionalističko. Dolazi, po pravilu, tek pošto se tragedija dogodi, i pokazuje odsustvo odgovornosti kako za ljude koji imaju suicidne misli, tako i za porodicu i ljude koji ostaju.​

Upozoravajući na posledice lavine članaka i komentara na portalima i društvenim mrežama, ova novinarka je posle samoubistva Marije Ćurčić napisala još jedan tekst o svojoj bolesti. Uz naslov „Zašto se nisam ubila“ poslala je, pored ostalog, poruku podrške svima kojima je potrebna pomoć.“Kada se neka javna ličnost ubije, uvek se u malom procentu dogodi porast samoubistava i zato treba biti vrlo oprezan. Mi o svakom samoubistvu koje se dogodilo, čak i kada su anonimni ljudi u pitanju, znamo sve. Vrlo eksplicitno opisan način, metoda, šta je prethodilo, šta je eventualno uzrokovalo“, kaže Jovana Gligorijević.

„Količina ljudi koja mi se javila bila je tolika da sam se uplašila da će mi se vratiti simptomi jer me je sav taj njihov očaj i muka koju osećaju, u jednom trenutku preplavila. Mislim da je tekst toliko odjeknuo zato što mnogo ljudi može da se identifikuje sa njim. Količina ljudi koji se i dan danas javlja je i nešto što me je zabrinulo, u smislu razvijene svesti, razumevanja fenomena i dostupnosti pomoći“.

Svi kojima je podrška i pomoć potrebna, mogu se javiti na broj 0038111/7777-000 koji je otvoren 24 sata i volonterima Centra „Srce“ od 17 do 23 na 0800 300 303, putem četa na stranici www.centarsrce.org ili mejla vanja@centarsrce.org.

Povezani tekstovi