Pogubno razaranje ekonomskih i političkih mehanizama

Ipak, iako su koreni savremenih ekonomsko-socijalnih nedaća i političkih konvulzija, u biti, dijagnostifikovani pomenutim i sličnim analizama novijeg datuma, sve to zajedno još ne otkriva celu istinu, odnosno ne „pokriva“ sve ključne dimenzije problema, uključujući i civilizacijski sunovrat koji se, koliko juče, dešavao pred našim očima. Konkretnije, premda neki tranzitolozi stoje na stanovištu da je neotradicionalizacija Istočne Evrope bila preduslov za njenu tranziciju u modernost (Jadwiga Staniszkis), slučaj Rusije i Jugoslavije, da ne uzimamo u obzir iskustva ostalih etnički heterogenih postkomunističkih država, ozbiljno dovodi u pitanje validnost generalnog stava da je isforsirani korak nazad bio neophodan uslov bržeg napretka.
No, pre nego što dodatno obrazložimo ovu nedoumicu, na trenutak, primetićemo da pomenuti stav Stanjiškisove o koraku nazad, kao neophodnom uslovu za budući, neosporno veći korak napred, u punoj meri korespondira Gelnerovom stanovištu o neizbežnoj logici situacije. Čak i u njenim ekstremno surovim manifestacijama (razmene stanovništva, proterivanja, nasilna asimilacija, pa i likvidacije), ova „neizbežna logika“, prema Gelneru, nije rezultat „neke neuobičajene brutalnosti nacionalista“. Tako, u svojoj knjizi o nacijama i nacionalizmu, objavljenoj 1983, ovaj autor piše: „Ako je nacionalistički imperativ trebalo primeniti na ono što je Plamenac uopšteno označio kao Istočni uslovi, onda bi sledile takve posledice. Moderni tip društva se ne može implementirati bez zadovoljavanja nečega što je prilično blisko nacionalističkom imperativu, što sledi iz novog stila podele rada. Glad za industrijskim obiljem, kada se jednom spoznaju njegove blagodeti i pristupačnost i kada je prethodni društveni poredak ionako srušen, praktično je neodoljiva… Uz sreću, razumevanje i odlučnost, visoka cena se može ublažiti, ali njena isplata se ne može u potpunosti izbeći“.
Nasuprot generalizacijama ovih gledišta o determinizmu situacije koja, bez obzira na novonastale okolnosti (mnogo lošije i od prethodnog, lošeg ili teško podnošljivog stanja), nesumnjivo otvara perspektive napretka, po našem mišljenju, neminovno je suočiti se sa sledećim činjenicama i ocenama: 1) Nesporno je da su priroda „real-socijalizma“ i unutrašnji politički faktori bili odlučujući za akceleraciju krize, dezintegraciju društva i starog državnog konstrukta. Uz to, bukvalno razbijanje sovjetskog i jugoslovenskog privrednog prostora, u vrlo kratkom vremenskom periodu, i posezanje za ratom kao produžetkom politike starih-novih garnitura na vlasti, govori da je ekonomski krajnje iracionalno uništeno mnogo toga što se možda moglo sačuvati kao podloga tržišne modernizacije ionako slabašnih ekonomskih infrastruktura novih država. 2) Međutim, ni spoljnopolitički kurs razvijenog, demokratskog Zapada i njegove ambicije za prekomponovanjem geopolitičkih konstelacija nisu u svemu tome bili bez uticaja. Dovoljno je samo ukazati na početnu neodlučnost i neuverljivu kritiku Miloševićevog ekspanzionističkog, ratno-nacionalističkog pokreta u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, s jedne strane, kao i na isforsirana međunarodna priznanja nacionalne suverenizacije i separacije Slovenije i Hrvatske, s druge strane. Ova činjenica takođe je doprinela da razaranje svih zatečenih regulativnih ekonomskih i političkih mehanizama bude još pogubnije po ekonomije većine novonastalih država, a međuetničke napetosti zadrže ili još uvećaju svoj antagonistički potencijal. 3) Na tako razrušenoj osnovi, sve teže je inicirati i sprovoditi efikasne reforme koje rezultiraju ubrzanim ekonomskim oporavkom. Razume se, sve manje je razloga za strahove od novog katastrofičnog ishoda, ali, nismo ni daleko od ocene da danas imamo posla sa „zemljom crnicom“ novih fundamentalizama kojima je do modernosti i istinske demokratije stalo „k’o do lanjskog snega“. Takve trendove je Ferenc Feher pre dve decenije naslutio napomenom o „dovršenju celog kruga negativne dijalektike marksizma“: „Ali jednako je teško ne uvideti duboko problematične rezultate ove potpuno dovršene negativne dijalektike. Pre svega, u tako stvorenom ideološkom vakuumu pojavljuju se nizovi novih fundamentalističkih ideologija religijskog ili nacionalističkog obeležja. Ali nove ideologije… nisu tradicionalni nacionalizmi… reč je o pristalicama novog otrova, fundamentalizma, tog neposrednog neprijatelja jedine moguće osnove socijalizma, demokratije“. 4) Pored prethodno navedenog uticaja starog sistema, današnji problem poseduje i nove, još nedovoljno spoznate dimenzije. Radi se o nedoumicama svih mogućih implikacija aktuelne dijalektike renoviranog (proto)liberalizma i etnonacionalizma. Nedoumice, naime, izviru iz iskustava da za sam problem etnonacionalizma ipak „…nije odgovoran komunizam“ (Feher). Kao što je početkom veka, na ovim prostorima, „…velika pometnja nastala u trenutku kada je trebalo odlučiti kome pripada i na čemu počiva suverenitet, doprinela (je) tome da duh liberalne demokratije ovde kasno stekne trajno privlačnu snagu…“ (Konrad), tako se i danas, posle neuspešnog komunizma, mora imati na umu da u pripitomljavanju violentne prirode nacionalizma „…liberalne demokratije su bile možda još manje sposobne da ga obuzdaju“ (Feher).
Nastavlja se