– Prestolonaslednik je i pre više od godinu i po u vezi sa tim poslao pismo predsedniku Srbije Borisu Tadiću, ali Tadićev kabinet nije odgovorio ni do danas. Ne vidim u čemu je problem. Posmrtni ostaci kralja i dve kraljice bili bi doneti na beogradski aerodrom, odatle preneti verovatno u Svetosavski hram, gde bi bi bili izloženi dan, dva. Onda bi u svečanoj povorci bili prebačeni do Oplenca i sahranjeni u kripte. Engleska kraljica se složila da se kraljica Marija prenese, samo je napomenula da bi želela da to bude pristojan i prepoznat akt u državi. Bez obzira šta smo danas i šta ćemo sutra biti, ovo su, naposletku, dve kraljice i kralj, koji su deo istorije ove zemlje. Međutim, jako je malo dobre volje ovde dosad oko toga pokazano, iako je ovu ideju podržao i pokojni patrijarh Pavle, a podržava je i sadašnji poglavar SPC. Prestolonaslednik Aleksandar kaže da je razgovarao sa patrijarhom Irinejem, koji je rekao da će Crkva u tome učestvovati.

Ovo pitanje aktuelno je već više godina, ali su sporne državne počasti uz koje bi nekadašnji kralj i kraljice trebalo da se sahrane.

– To znači samo vod vojnika koji bi se pojavio. Problem je što oni koji su sada na vlasti oklevaju da učine bilo šta što bi na neki način u narodu podiglo osećanje monarhije. Ipak, treba imati u vidu da smo mi čudna zemlja na mnogo načina, jer je i posmrtna urna jednog od najvećih svetskih naučnika Nikole Tesle završila kao eksponat u Teslinom muzeju. To u svetu nigde nema. Moj savet prestolonasledniku, kad sam došao u Beograd pre mesec dana, bio je da pošalje još jedno pismo predsedniku države koje ne bi bilo ni predlog, ni zahtev, nego obaveštenje da će ove godine on to da uradi i da ih obaveštava na vreme da država, ako to želi, učestvuje. Mislim da to treba da se uradi, čak i ako država neće. Ako bi se na to gledalo i kao na politički proces, prestolonaslednik bi možda dobio i više političkih poena ako bi država odbila da u učestvuje u tome, jer je to sramota.

Kako objašnjavate da se osam godina posle trajnog povratka princa Aleksandra i princeze Katarine u otadžbinu, u srpskoj javnosti više govori o izdržavanju dvorova nego o ideji obnove monarhije?

– Ono što se desilo posle Drugog svetskog rata ostavilo je ogromne tragove. Veliki deo tog perioda proveo sam u inostranstvu i znam da se u to vreme ovde o monarhiji govorilo tendenciozno i neistinito, te je prosečan stanovnik Srbije danas donekle uslovljen onim što je čuo. A, istina je da je Srbija stara evropska država, u kojoj je monarhija kao sistem vladavine postojala još u 12. veku. Srbi su jedan od retkih evropskih naroda sa domaćom, narodnom dinastijom, dok su državama u okruženju velike sile nametale strane dinastije. Povratak monarhije bio bi povratak ka nekom najstarijem autentičnom identitetu koji je ova nacija imala. Ustavne parlamentarne monarhije, koje su sačuvale svoju istorijsku tradiciju i kontinuitet, danas su među najstabilnijim i najbogatijim zemljama sveta. Kralj je u njima nadstranačka ličnost koja simbolično predstavlja naciju, dok specifični, svakodnevni politički problemi pripadaju stranci ili koalicija stranaka koje dobiju najveću podršku na nacionalnim izborima. Srbima se do sada nije dala prilika da se slobodnim, demokratskim načinom, na plebiscitu izjasne da li žele da žive u republici ili u monarhiji.

Da li je kampanja protiv monarhije manja poslednjih 11 godina?

– Monolitnost socijalističkog sistema sa Savezom komunista, zamenili smo sistemom koji ima neke tendencije ka monarhiji. Ali, kad pogledate naše sadašnje političke stranke – kako one na vlasti, tako i one u opoziciji, sve su one liderske, tako da se može reći da smo Savez komunista zamenili sa desetak manjih „saveza“ koji se ponašaju na isti način. Ako gledate danas političku scenu u Srbiji, svi oni koju su na vlasti ili imaju aspiracije ka tome, na prestolonaslednika, koji predstavlja ideju monarhije, gledaju kao na konkurenciju i „igrača“ koji će da na neki način proširi tu scenu i time smanji prostor za njihove ambicije. Niko ne voli konkurenta.

A ko bi trebalo da pokrene pitanje obnove monarhije? Pre nekoliko godina savetodavna tela Krune načela su tu temu, ali se pokazalo da je reč o nerazrađenoj ideji.

– To je teško pitanje. Povratak monarhije je moguć na nekoliko načina. Mora se uzeti u obzir Ustav koji danas postoji. Neću da budem ni napadač, ni branilac ovog Ustava, ali očigledno je da će uskoro biti menjan, jer ne odgovara okolnostima u kojima smo. Ako ostavimo na stranu nasilni preokret na ulicama, za šta monarhija nije, drugi način je da se reprezentativne političke stranke u parlamentu slože da raspuste skupštinu, ponovo je sazovu kao ustavotvornu i da u tom procesu skupština ponudi presto prestolonasledniku Aleksandru, koji nije želeo da u izgnanstvu nosi titulu kralja, iako to on formalno jeste od trenutka kada je izdahnuo njegov otac kralj Petar Drugi. Na taj način je i prestolonaslednikov deda kralj Petar Prvi prihvatio ponudu da bude kralj ove zemlje.

Da li zaista mislite da je to ostvarivo u sadašnjim političkim okolnostima?

– Ni mi, ni prestolonaslednik, niti bilo ko u političkom procesu ne misli da je ovo u sadašnjim okolnostima moguće. Ostaje još jedan način, a to je plebiscit. Ali, niko u plebiscit ne ide pre kampanje. Na osnovu poređenja nekoliko anketa sprovedenih u javnosti, može se doći do zaključka da u ovom trenutku u zemlji postoji podrška monarhiji od oko 25 procenata. To je bez ikakve kampanje i objašnjavanja. Treba imati u vidu da je pitanje monarhije ostalo potpuno nerešeno još od kraja Drugog svetskog rata. To je stari problem, a kad se nešto ostavlja po strani dugo vremena, ne znači da će se izgubiti, nego da će narasti i jednog dana morati rešiti. Ubeđen sam da se u političkom koškanju koje se danas događa, može desiti da neka od stranaka, grupacija ili koalicija dođe do zaključka da bi podržavanje monarhije moglo da bude među argumentima da dođe ili ostane na vlasti. Sumnjam da bi DS bila ta koja bi to uradila, ali ne postoji ni zakon da će DS ostati večno na vlasti.

Kralj Petar rehabilitovao kneza Pavla

Osim dileme da li je kralj Petar Drugi abdicirao u emigraciji, ovde postoji i dilema da li princ Aleksandar ima pravo na srpski presto, jer su njegov deda i otac bili jugoslovenski suvereni, a Jugoslavija se raspala.

– Kralj Petar Drugi nije abdicirao. Kad ga je Zapad pritisnuo da odobri vladu Šubašić – Tito, koju ni on niti bilo ko u našem političkom spektrumu u Londonu nije želeo, kralj je tom odlukom svoje kraljevske prerogative prebacio na tu vladu. To u međunarodnom pravu znači da dok ta vlada postoji, on je po strani. Pošto se ta vlada sama od sebe srušila, prerogativi su ponovo bili njegovi. Osim toga, da je abdicirao kako bi posle toga u Londonu mogao da izda proklamaciju o rehabilitaciji kneza Pavla, koji je bio u nemilosti kod Engleza za vreme Drugog svetskog rata zbog pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu. Taj dokument izdao je zvanično kao kralj, na šta ne bi imao pravo da je abdicirao. Kada je stvarana Kraljevina SHS 1918. u njenim početnim zakonima svugde je bilo napisano da ta nova zemlja – federacija Južnih Slovena prihvata da je predstavlja srpska monarhija. Naši monarsi bili su i ostali srpski. Dom Karađorđevića to nikad nije prestao da bude.

 

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.