Jedna stvar neizbežno vodi drugoj stvari, vaša uzoritosti, što reče ona pevačica kardinalu dok joj je skidao čarapu. Tako smo imali prvo „idejnu bliskost“ Demokratske stranke i SPS, sećate se toga? To je nužno odvelo do osećajno-pijetetske bliskosti, a po crti odgovarajućih tragičnih gubitaka, pa je tu palo cmizdrenje, skidanje gaća i grljenje u opštem bolu. Posle svega toga parlamentarna koalicija došla je nekako prirodno, sastavili su vladu i evo nas gde smo. Našla šljuka prdavca – dobroj’tro prilike, što bi rekli u Novome Sadu.
Kao da im sve to nije bilo dovoljno (a nama i previše), počeli su da prete i nekakvom deklaracijom o nacionalnom pomirenju, barem kako sam čuo boraveći u dalekim zemljama i ploveći okeanima u svojstvu prostog mornara. Prijehavši u Beograd zadovoljstva svoga rad, što reče pesnik, objašnjeno mi je bilo da nije reč o nacionalnom, nego o partijskom pomirenju, od čega mi je sada mnogo lakše. Naime, pomirenja nacionalna stvari su isuviše sumnjive i smrdljive, kao što znamo iz našeg i tuđih iskustava. Probao je Franko, pa je ispalo neukusno i odvratno do neba; probao je Tuđman da ga imitira, pa je ispalo još gore – kako već sa imitacijama biva. Dobro i Zlo se niti mire, niti mešaju; kao ulje i voda: ne može i ne može. Takvi su pokušaji protivprirodni i shodno tome grešni. To odmah i bez greške zasmrdi na „jedinstvo“ koje se danas zove i „sabornost“.
Partijska pomirenja, međutim, drugačiji su slučaj. Izvolite se, gospodo (u ovom slučaju drugovi, jer se guraju u Socijalističku internacionalu, pak su kameraden, za razliku od genossen), dakle, izvolite se miriti do mile volje: to se tiče vas, vašeg članstva i vaših glasača. Nas nenaoružanih civila i običnih nestranačkih lica vaša se mirenja ne tiču – do izbora, to jest, kada ćemo reći šta o tome mislimo.
To ne znači da sa tom stvari u vezi ne možemo da postavimo izvesna logična pitanja. Kada se Boris i Ivica budu zakačili malim prstićima desne ruke i složno izjavili „mir, mir, mir – niko nije kriv!“, da li to znači da više neće biti šlepera sa peskom na Ibarskoj ili nekoj drugoj magistrali?
Da niko više neće biti ubijen na kućnom pragu, ustreljen u dnevnoj sobi (pa makar i preživeo), uhapšen i odveden na Frušku goru i tamo ubijen metkom u potiljak, ustreljen snajperskom puškom dok izlazi iz automobila u dvorištu Vlade čiji je premijer?
Hoće li Ivica Dačić obećati (časna pionirska reč!) da više neće ići na Kipar u sumnjivom društvu i po još sumnjivijim poslovima i da neće uveče svraćati kod Dejana Simića?
Hoće li Dačić, Mrkonjić i ostali konačno prestati da pominju onog Nepomenika ispod lipe i da se okane ostatka Porodice? Kao ministar unutrašnjih poslova, Dačić će sada imati priliku da se upozna i sa operativnim dosijeima vezanim za Kosovo i Batajnicu, Petrovo Selo i Bajinu Baštu. Hoće li prestati da koristi termin „izmišljene hladnjače“? (Svojevremeno, dok je tu gadost izgovarao stalno, pomišljao sam na kučiće i mačiće: kad se unerede gde ne treba, zabije im se njuškica u to. Čeznuo sam da neko Ivicu i takve kao on odvede u Batajnicu i zabije im njuškice u onu masovnu grobnicu.)
Ako, dakle, partijsko pomirenje DS i SPS bude sadržalo i pozitivne odgovore na gore postavljena pitanja – sjajno, pristajem i slažem se: napred drugovi! Ako se, pak, desi da dođe do uzajamnog oproštaja, ne piše nam se dobro. Niti sme i može Demokratska stranka Dačićevima da oprosti sve gore nabrojano, niti namerava SPS demokratima i DOS da oprosti 5. oktobar i sve ostalo. Reč je, dakle, najverovatnije o običnom jevtinom licemerju. Bolje da se ne mirite, drugovi, poštenije će biti.OPET „FERAL“
Čujem da me je napalo zbog kolumne na ovom mestu od pre koju nedelju. Ne bih se osvrtao da nije reč o potpunom nepoznavanju činjenica i teme. U internetskim „e-novinama“ koje uređuje moj drug Pera Luković, g. Tomislav Marković optužio me je da sam začetnik kampanje protiv vlasnika i urednika blaženopočivšeg „Feral Tribunea“, a na temu pohlepe za nekretninama i bezdušne eksploatacije novinara, što je sve – kažem opet – dovelo do preranog i žaljenja dostojnog gašenja tih sjajnih novina.
Da finansijska priča oko „Ferala“ neće dobro svršiti zna se već barem godinu dana u novinarskim krugovima u Hrvatskoj. Uvidom u zemljišne knjige, što je tamo lako i brzo, ustanovljeno je da su Heny (ili Heni, sama kaže da je svejedno) Erceg i Viktor Ivančić kupovali jedan stan ili kuću za drugim, dok su novinari „Ferala“ rintali za minimalce i dok list nije plaćao najnužnije poreze. Svi smo to znali i ćutali smo – od nelagode, stida i razočarenja. Onda je Renato Baretić, bivši novinar „Ferala“, pre nekoliko meseci ušao u zemljišne knjige i objavio kobne činjenice života. Naravno da je bruka morala da pukne, jer su u cara Trajana uši kozje, a Split i Zagreb su gradovi u kojima se svi novinari znaju. S pravom ogorčeni bivši novinari „Ferala“ doprineli su razotkrivanju cele priče. Viktor i Heni morali su znati na šta će sve to izaći pre ili kasnije, jer jedna stvar vodi drugoj stvari, kako rekosmo na početku ovog teksta. Dakle, sami su krivi što su se namestili jednom Ivi Pukaniću i njegovom „Nacionalu“ (inače smećetisku bliskom mafijaškom podzemlju) da sada seire nad njima.