Posao dželata

Slika Sadama Huseina na vešalima pretposlednjeg dana 2006, u dugom nizu godina verovatno može da se poredi samo s prizorom ubijanja bračnog para Čaušesku, kad su u poslednjoj nedelji 1989. pogubljeni Nikolae i Elena. Brutalnost izvršenja presude, delom i suđenja, uveliko su slični.
U oba slučaja nepotrebno je da se raspravlja pitanje kazne. Rumunski despot sa suprugom, i irački diktator jednako su činili zločine. Nije reč o sumnji ili potvrdi krivice, već o civilizacijskoj potrebi da se osigura dostojanstvo i dželata i osuđenog. Nikolae Čaušesku je izabrao da u sudnjem času zapeva Internacionalu, Elena je ćutljive nišandžije slala u pakao, Sadam je s Koranom u ruci uzvikivao „Alah je veliki“, a pre nego što se konopac zategao bio je izložen psovkama i uvredama stražara koji su koristili osvetnički trenutak. Ovaj poslednji prizor, zabeležen prokrijumčarenim aparatom, slikom i tonom preplavio je svet, srozavajući poruku koju je sud tvrdio da ima umu – zločin ne može da ostane nekažnjen – pretvarajući je u morbidnu predstavu. „Početak dvadeset prvog veka omogućio je da nasilje i slike smrti postanu globalna fascinacija“, s razlogom zaključuje uvaženi analitičar Milan Mišić, konstatujući nemoć razumnih cenzora.
Džefri Abot, davni tamničar u londonskom Taueru, autor knjige „Sedamdeset načina izvršenja smrtne kazne – od vešala do metoda španskog magarca“, smatra da je giljotina „daleko najbolja za smaknuće“. Ali, raspravljajući koji je metod politički pogodan, preporučuje streljački stroj, „kako zadovoljenje pravde ne bi bilo okaljano izazivanjem osvete“. Vešanje deluje upravo suprotno. Slučaj Sadama Huseina to još jednom nagoveštava.
Istina, na Nirnberškom procesu prvacima nemačkog Trećeg rajha, posle Drugog svetskog rata, izrečeno je i obavljeno više smrtnih kazni vešanjem, ali posle procesa nad kojim nije bilo senke, pa i osećanje brutalnosti nije lebdelo, već je svet osetio izvesno olakšanje. Izrael je pre više od četiri decenije u Jerusalimu obesio Adolfa Ajhmana i, čini se, malo kome je smetao stepen strogosti prema Hitlerovom izvršiocu „konačnog rešenja jevrejskog pitanja“. Italijani su svog fašističkog lidera Benita Musolinija prvo streljali, a zatim javno izložili obešenog – kao pouku pravde urbi et orbi.
Profesor Univerzitetskog koledža u Londonu Džejson Pisi, prenosi Njujork tajms baveći se suđenjem svrgnutom predsedniku Iraka, naučno istražujući mnoga pogubljenja, navodi primere iz prošlosti. Podseća da je 1649. i kralju Čarlsu I odrubljena glava koji – kao i Sadam Husein – nije priznavao legitimnost sudija.“Engleski monarh se elegantno ponašao čak i prema sopstvenom dželatu koga je podsetio da smireno sačeka na propisani znak, na šta je ovaj zaustavio već podignutu sekiru, sve dok Čarls sam nije raširio ruke kao signal saglasnosti da je pravi čas“.
Istraživači navode i drugačije situacije. Trocki je, piše Mark Stajnberg, istoričar iz američke države Ilinois, želeo pravo suđenje ruskom caru Nikolaju Drugom koje bi, prema njegovim rečima, „pokazalo narodu sve zločine za koje je optužen, što bi poslužilo političkom obrazovanju stanovništva i istovremeno skidanju maske o božanskoj ulozi vladara“. Profesor zatim objašnjava: „Nekome se, možda Lenjinu, žurilo, pa je – bilo ko da je izdao naređenje – nastavak bio brutalan, jer su usred noći, u podrumu ubijeni ne samo car i carica, već i njihova deca i posluga“. Kako su se zrna odbijala od odeće i nakita, vojnici su, da ih dokrajče, upotrebili bajonete i kundake.
Sadam Husein je pogubljen u osvit jednog od najvećih muslimanskih praznika, Kurban bajrama (Id al adha, kada se ritualnim klanjem ovna obeležava Ibrahimova spremnost da žrtvuje sina Ismaila). U Iraku, u doba Sadamove vladavine, donesen je zakon da se izvršenje smrtne kazne ne dozvoljava u dane verskih praznika. Pobornici brze presude bivšem predsedniku u sadašnjoj iračkoj vlasti tumačili su da su, uz ostale, i taj propis ukinuli Amerikanci 2003, a novi parlament ga nije obnovio.