Posustajanje liberalnih demokratija

NIKOLA SAMARDŽIĆ: Drugi dvadeseti vek

Nikola Samardžić(Beograd, 1961), profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavio knjige: Francuska i Turska, Karlo V, Istorija Španije. Istraživao je i usavršavao se u Italiji, Francuskoj, Španiji i SAD. Fulbrajtov stipendista. Radio je za Demokratsku stranku (od 1995) i LDP (od 2005). Za Danas piše od 2003.

Knjiga „Drugi dvadeseti vek“ (Službeni glasnik, 2008) pokušaj je da se ispitaju osnovni tokovi svetske politike i globalizacije u razdoblju od svršetka Drugog svetskog rata, 1945, do početaka narednog stoleća, kad su teroristički napadi 11. septembra 2001. ukazali na osporavanje načela ljudskih prava, ekonomskih sloboda i kulturnih razlika. Na narednim stranicama je svetska politika svedena na nekoliko važnih pitanja međunarodnih odnosa i institucionalne globalizacije u deceniji američkog unilateralizma (1991-2001).

Uvodni deo, koji objavljujemo u današnjem broju, autor je napisao specijalno za Danas.

„Drugi“ dvadeseti vek ne postoji. Ovo je samo pokušaj da se dohvate pojedine niti u razdoblju svetske politike koje se proteglo u vremenu određenom diskontinuitetima, stvarnim ili prividnim. Koje bi trebalo pre relativizovati nego ih podvlačiti, mada je 1945, na samom početku „drugog“ dvadesetog veka, krenula da se zatrpava najdublja provalija u svetskoj istoriji. Ishod epohe bio je možda manje jasan, zapisan u slučajnoj podudarnosti kalendarskog početka novog vremena, terorističkim napadima 11. septembra 2001, koji su pokušali da ospore uverljivost američkog globalnog unilateralizma. U godinama koje su zatim protekle, ostvarenju te namere doprinela je sama američka administracija.

Drugi svetski rat bio je dubok i oštar diskontinuitet. Ali, tada nisu ratovale sve ljudske zajednice, a život je uporno trajao, vezujući se za strukture mirne svakodnevice koje su okrutno izmicale. Možda se, u zaletu tehnološkog razvoja oružja za masovno uništenje, čovečanstvo moglo zateći na rubu opšte kataklizme. Ta izvesnost, koja se usadila u dugo trajanje globalne napetosti, nije nestala u decenijama koje su zatim proticale. Mada su ga izazvali režimi iznikli iz prethodnih frustracija i raspodele moći, rat, svojim smirivanjem, nije zameo politički, ekonomski i kulturni totalitarizam. Politički islam, terorizam, autoritarni režimi i sprege etatizma, korupcije, monopola i organizovanog kriminala, pretežna su slika globalne stvarnosti u kojoj se trijumfalni pohod liberalizma iz prethodnog vremena zaustavio na sistemskim i mentalnim granicama kolektivističkih kultura i njihovih primenjenih ideologija.

Drugi dvadeseti vek je užurbano proizvodio događaje osposobljavajući se da ih pamti do najsitnijih, trivijalnih pojedinosti. Sažeti pregledi toga vremena zato nisu u stanju da se preterano zaustavljaju na činjenicama, događajima i ličnostima. U celoj istoriji čovečanstva nije bilo toliko istorije, koja se sastoji i od sebe same, u meri u kojoj je ona u stanju da beleži, i od njenih tumačenja. Na osnovu napretka ljudskog znanja i tehnologije pamćenja obesmišljena je mitologija istorijske distance. Činjenice kao da su u svom sopstvenom, virtuelnom svetu, umesto u hermeneutici.

Osvrti na prošlost produbljuju uvide u sadašnjost, naročito u vremenu koje je obesmislilo takva razgraničenja. Briga o prošlosti je oslonac razvoja, koji podrazumeva promene, time i odricanje od ponavljanja, koje ionako nije moguće. Ljudska, društvena stvarnost koja raspolaže duhovnim svojstvima, prevazilazi zakonitosti elementarne materije i energije.

Znanje je teško i tegobno. Napredne kulture su obavezno zabrinute. One, u tom smislu, relativizuju i tanane granice između opreza i optimizma. Promišljanje je izraz odgovornosti. Drugi dvadeseti vek, uključujući prvu deceniju narednog stoleća, vreme je kad je čovečanstvo, u celoj svojoj istoriji, najbolje živelo. Ali to vreme ostalo je prožeto pretresanjem svih svojih izazova, protivrečnosti i dispariteta. Kataklizmična predviđanja, od svetske nuklearne katastrofe do milenijumske neizvesnosti, nisu se obistinila. Međutim, ni u nauci ni u politici nije došlo do načelnog slaganja vezanog za karakter toga vremena. Nesporazumi, u tom smislu, katkad se podudaraju s granicama dometa prosvetiteljstva.

Ponekad se ti nesporazumi nazivaju sudarom civilizacija. Možda se 11. septembra 2001. nije sve promenilo. Ali su postale očigledne promene, u prethodnom protoku vremena, koje se, uporedo s globalnim prostorom, užurbano sažimalo. U nekoliko decenija razvijeni svet se sa oko trećine povukao na nešto preko petine ukupne svetske populacije. Muslimanske nacije dostigle su njenu petinu. Nestala su i obesmišljena geopolitička razgraničenja, naročito između hrišćanskog sveta i muslimana. Ali, opstala su ona politička i kulturna. U tom smislu je svršetak drugog dvadesetog veka ostavio jasne poruke o posustajanju liberalnih demokratija, i odgovoru, na njihovu globalnu civilizaciju, neuspešnih, osujećenih i ozlojeđenih zajednica koje su takođe krenule da poniru u globalnu infrastrukturu, postajući virus njenog uništenja.

Nastavlja se