Sočna oficirska psovka u dnevnoj sobi pukovnika JNA Berislava Popova, na stolu kafa, čokolada i velika vojna mapa. Na mapi je hemijskom olovkom ucrtan ratni put njegove 32. mehanizovane brigade Varaždinskog korpusa. U kutijama po stanu – podrumskoj prostoriji pregrađenoj daskama, a smeštenoj u nizu novobeogradskih garaža – pedantno složena raznorazna dokumentacija. „Moram sve da čuvam, jer ne znam za šta će me sledeće optužiti’’,- kaže Popov, čovek koji je u Hrvatskoj osuđen za ratni zločin, u Srbiji za „podrivanje borbene gotovosti’’ zajedno sa generalom Vladimirom Trifunovićem i trojicom oficira, a sudi mu se u odsustvu za ratne zločine u Sloveniji. Ovih dana tužilaštvo Srbije je odustalo od njihovog daljeg gonjenja, ali pukovnik Popov ne očekuje brzu rehabilitaciju i naknadu za 19 godina stradanja.

– Teško je očekivati posebnu rehabilitaciju, zato što takvih slučajeva ima mnogo. Sudovi su zatrpani pravdom i nepravdom, država je pod pritiskom zbog toga. Morali su da čekaju ovoliko dugo da prestanu da nas gone iz prostog razloga – trebalo je da neki ljudi nestanu fizički, ili da se bukvalno povuku u ilegalu, jer su to bili centri moći, ta okoštala birokratija je bila snažna doskora – objašnjava.

Vadi iz ormana tužbe i presude.

– Mene je politika napravila kontroverznim. Goni me kako ko hoće, apsi me kako kome treba. JNA je imala nesreću, što se retko dešavalo vojskama u istoriji ratovanja – da nadživi državu. Država se raspala, a vojska je ostala. Takav sistem ratovanja nije mogao da uspe. Nije bilo cilja, nije bilo smisla da mi pravimo srpsko spomen-groblje u hrvatskom Zagorju. Zašto smo išli u Sloveniju pre toga, ginuli, ako smo je napustili? Borili smo se u Varaždinu sedam, osam, devet dana, nema nikakve vajde, napustili smo ga. Ali, trebalo je da izginemo da bi neko pokrio svoje brljotine, pre svega Slobodan Milošević, Veljko Kadijević, i grupa jastrebova oko njih – kaže Popov.

Etiketa ‘’izdajnika’’ zalepljena mu je prvo u Srbiji zbog napuštanja kasarne u Varaždinu i dovođenja vojske u Beograd. Međutim, istorija besmisla u njegovom slučaju počinje kada dobija naredbu da zauzme granični prelaz Gornja Radgona u Sloveniji.

– Trifunović prima dužnost komandanta korpusa 8. juna 1991, general Konrad Kolšek, komandant Pete vojne oblasti, bio je na primopredaji, sve nam je lepo rekao, samo nam nije rekao da nas za 19 dana čeka građanski rat. Vidimo da se zemlja ljulja, ali nam oni kažu – samo vi čekajte, sve je politički rešeno. Imali smo informisanje onakvo kakvo je bilo poslednjih 30 godina. Ko da se ništa ne događa. Sve su to bili stereotipi, unutrašnji neprijatelj, koji se ne imenuje, spoljni neprijatelj, koji se ne imenuje… Mi vidimo da sve to nije tako, da je to uspavanka, i 27. juna dobijam naređenje da krenem i zaposednem granični prelaz Gornja Radgona. Tih 60 kilometara je trebalo lagodno preći za dva sata, jer nama niko nije rekao da idemo u rat. Ali, već na Ormoškom mostu je bila barikada od kamiona i građevinskih mašina. I mi shvatamo da je situacija drugačija, da su Slovenci krajnje neprijateljski raspoloženi. Ja sam sa 130 vojnika, 10 transportera, četiri tenka, sedam kamiona i poljskim WC-om tek tad shvatio da se grozne stvari dešavaju. Ne znam kud idem, šta će me snaći i ko me čeka – priča pukovnik, opisujući detaljno taj put od Varaždina do Gornje Radgone, tokom koga je poginulo pet vojnika i oficira, a 17 ranjeno. Put je trajao dva dana uz neprestane napade slovenačkih teritorijalca, barikade, blokade, žive štitove, pucnjavu, borbe… I naposletku, kad je stigao na cilj, naređenje iz vojnog vrha – vratite se u Varaždin!

Da im se slično ne bi ponovilo i kada je počeo građanski rat u Hrvatskoj, pukovnik i general Trifunović sa vojskom napuštaju Varaždin i stižu u Srbiju gde ih proglašavaju ‘’izdajnicima’’, a drama tek počinje.

– Oni su nas pohapsili. Meni je tad porodica bila još u Banjaluci u našem porodičnom stanu koji sudski ne mogu da povratim već 17 godina. Dobili smo oslobađajuću presudu na tom prvom procesu, i ja sam raspoređen u Vršac, postavljen na mesto načelnika kasarne, pa sam opet ostao bez posla, jer sam bio drugi put optužen. U Vršcu smo bili podstanari. Počelo je drugo suđenje, i tu presude da nismo krivi. Dobio sam onda premeštaj u Beograd, gde smo porodica i ja živeli u samačkom hotelu. Onda je organizovano i treće suđenje na kom smo osuđeni. U Zabeli sretnemo nekog momka, zvali su ga Japanac, bio je suvozač Marka Miloševića, onaj balanser. On nam je rekao – kaže – zna Milošević za vas, pustiće vas brzo. Shvatili smo da je to sve režija. Mi smo u Zabeli bili od jula 1995. do januara 1996. kad su nas naglavačke izbacili. Politika je bila da se podigne atmosfera protiv nas, da bi oni spasili sebe. U penziju su nas najurili, čim je Milošević počeo da raščišćava oficirski kadar, postavljajući svoje generale preko noći. Ali progon se nastavljao – priča pukovnik.

Popovi su živeli u kasarni u Topčideru kada je 1999. godine tu pala bomba, iskočio ragastov, i ćerki, koja je bila vojnik po ugovoru, prebila rame.

– Ovo gde sad živimo dobili smo zahvaljujući ćerkinoj povredi, dalo nam Ministarstvo odbrane kao nužni smeštaj gde smo već 11 godina. Imao sam troiposoban stan u Banjaluci, jednoiposoban službeni u Varaždinu, ostao sam preko noći bez svega, došao sa koferčetom. Ovo gde stanujemo bio je poslovni prostor firme ‘’Pešter’’ – pokazuje nam neuslovnu, ali lepo sređenu ‘’trosobnu’’ prostoriju, sa metalnim vratima, nalik na magacin, na kojima je pločica ‘’Popov Berislav’’. Na zidovima su slike troje unuka, a jedini prozori su rešetke sa armiranim staklom uz sam plafon, u visini zemlje.

– Kad je velika kiša, tu prokišnjava, curi na sve strane. Ispred vrata bacaju flaše, bacaju masne krpe, pa ja sam to skupljam. Sve je improvizacija, to sam naučio u vojsci – objašnjava pukovnik.

I Berislav i teško bolesna supruga Azemina, međutim, nasmejani su.

– Nisam streljao, nisam vešao, nisam slao vojnike da uludo ginu. Taj rat su vodili primitivci. Meni je savest čista – kaže pukovnik Popov.

Koordinacija

Popov je izjave slovenačkim pravosudnim organima uredno davao pisanim putem ili pred sudovima u Srbiji. Saradnja dva pravosuđa po ovom pitanju funkcionisala je besprekorno.

– Sve je bilo nekako pomešano. Kako se ovde razvijao proces za izdaju, tako je u Hrvatskoj počinjao za ratne zločine. Poslednji su se setili Slovenci. Da li je to neko koordinirao? – pita se pukovnik.

Zatvoreni trougao

– Sramota je kad kažem da su Srbi jedni na druge naletali, pa čak i ubijali, da bi se dočepali tuđe imovine, a šta je tek trebalo da očekuje Hrvat ili Musliman, on nije imao šanse da opstane. To isto su radili i s one druge strane. Problem je bio što su svi mislili da će kad nekog drugog maknu lepše živeti! Dobio se zatvoreni trougao iz kog ne može da se izađe – opisuje Popov ratove na prostorima bivše SFRJ.

Studirao sa Ratkom Mladićem

Pukovnik Popov je na Vojnoj akademiji studirao u istoj klasi sa kasnijim generalima Ratkom Mladićem i Momčilom Perišićem. Pokazuje nam crno-belu sliku te klase.

– Još kad smo bili zajedno u školi Mladić je bio arogantan i neposlušan. To je sve kumovalo za ovo što mu se danas dešava. Mladić je na Vojnoj akademiji bio prvi u rangu po ocenama, ja 21., a Perišić sto i neki. Mladić je bio nesporno veliki talenat i kapacitet, i sve nas je iznenadio kad se otisnuo u te nacionalističke vode. Svi su bili Jugosloveni kad su bili u vojsci, ali kad su se vratili u svoje sredine, postajali su nacionalisti, ali ne oni pozitivni koji ne prave štetu drugome, nego suprotno. Stvarno smo bili i ostali teški primitivci, valjda je takva ta balkanska genetika, moraš da budeš neobrađena bukova cepanica, to ti je. Kad sam na početku rata odbio da ostanem u Vojsci Republike Srpske, baš zbog tog primitivizma, ovde u Srbiji smo se sreli sa jednom drugom vrstom primitivizma i malograđanštine sadržanih u rečenici: „Ti ćeš da mi kažeš!“ Ti primitivci i malograđani su nas proglašavali izdajnicima, pre dve godine su ovde po Novom Beogradu u sandučiće ubacivali i letke da smo izdajnici – priča pukovnik Popov.