Preminula novinarka Gordana Suša

Datum i mesto njene komemoracije biće naknadno objavljeni, a kremacija će se obaviti u krugu porodice.

Gordana Suša 2. februara napunila je 75. godina. Bila je ćerka Živorada Šilje Mihailovića, prvoborca, nosioca Partizanske spomenice 1941. nekadašnjeg visokog službenika Uprave državne bezbednosti, a potom novinara i književnika, i Radojke Katić, sudije.

Deo detinjstva provela je u Zagrebu, dok je u Beogradu završila Petu beogradsku gimnaziju i Fakultet političkih nauka. Ne računajući praksu u Večernjim novostima, novinarsku karijeru započela je na tadašnjoj Radio-televiziji Beograd tokom studija i to na Drugom kanalu Radio Beograda u emisiji „Ko se duri u kulturi“.

Posle decenije provedene na radiju prešla je na televiziju, gde je postala jedan od najpoznatijih urednika TV Dnevnika i poznavalaca savezne jugoslovenske politike. Prvi put suspendovana je kad je u prilogu „Šta štampa štampa“ „pustila“ Jelenu Lovrić.

„Skinuta“ je sa mesta urednika Dnevnika, potom joj je zabranjeno da radi autorske emisije i piše o ekonomskim temama. Postala je reporterka i ostala upamćena po ZIP-u. Nezadovoljna pritiscima režima tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića na medije, posebno televiziju, napustila je TV Beograd.

Kad je tadašnja Savezna vlada Ante Markovića 1990. pokrenula program Jugoslovenske televizije – skraćeno Yutel, Gordana Suša našla se u njegovoj redakciji zajedno sa Goranom Mitićem, DŽevadom Sabljakovićem, Zekerijahom Smajićem, Velborom Čovićem…

Mnogi su upamtili njeno spontano reagovanje na vest o izbijanju sukoba na Plitvičkim jezerima 1991, koji se smatra i početkom rata u Hrvatskoj kad je u programu pitala odakle dolazi vest koju čita i u kojoj zemlji se to događa.

Ovaj program emitovan je do maja 1992, a Gordana Suša napustila ga je ranije, kritična i prema profesionalnom balansu i poštovanju profesionalnih standarda i u Jutelu. Posle polugodišnje pauze u medijima krajem 1992. sa plejadom novinara iz štampanih i elektronskih medija došla je u list Borba, čija redakcija nije pristajala na Miloševićevo disciplinovanje medija.

Sledeće godine pokrenula je produkcijsku kuću pod nazivom ViN – Video nedeljnik, koji se nekoliko godina emitovao na različitim stanicama, a bila je i među pokretačima „Naše borbe“ za koju je pisala sve do njenog zatvaranja u oktobru 1998. godine.

Posle pada režima Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000, kratko je uređivala emisije na RTS i čak bila kandidat za uredničko mesto. Zbog VIN-ovih priloga o atentatu na premijera Srbije Zorana Đinđića imala je problem sa tadašnjim šefom Ureda za medije Vlade Srbije Vladimira „Bebe“, kome se nije dopao njen pristup temi.

Kad se posle 13 godina vratila u RTS, u staroj kući zadržala se pola godine – podnela je ostavku. Jedno vreme bila je kolumnista dnevnog lista Blic, pisala je za Oslobođenje, Danas, bila predsednik NUNS-a i član Saveta REM-a. Još dok je bila u REM-u pre pet godina upozoravala je da „deo medija sve više liči na ogromne deponije po kojima džaraju i prevrću razni ljudi ne bi li našli nešto za reciklažu, nešto za jelo, a nešto za pothranjivanje sopstvenih strasti“.

– Gordana Suša bila je od onih osoba koje nikada nisu doživljavale da novinarstvo kojim se bave bude manipulacija. U najboljem smislu reči imala je uvek njoj svojstven izbalansiran i kritički stav – kaže za Danas Zdravko Huber, jedan od bivših vlasnika i urednika našeg lista i urednik u Borbi i Našoj Borbi.

Poslednjih pet godina redovno je pisala kolumne za list Danas.

Bojana Lekić, novinarka:

Nesavršena autentičnost na strani pravednosti

Umesto sa „halo“, Gordana Suša mi se na poziv javljala sa „reci dušo“. Moguće je i mnogima drugima. Ali to zvučno „š“ praćeno mekoćom izgovora uveravalo je da si baš to i da je upućeno samo tebi. Bilo je nesavršeno i autentično. Rečeno tako da veruješ. I mada znam da ovde red nekako nalaže da se o čoveku sve najlepše govori tek kad ode na onaj svet za koji želimo da verujemo da je bolji, ali nema pouzdanog izveštača poput Goce da nam to i javi, želim da joj kažem (ako nas ipak gleda) da je nisam volela zato što je bila savršena, nego baš zato što nije.

Nesavršena autentičnost praćena ljudskošću uvek ju je dovodila na stranu pravednosti. Često onda kad nije bilo poželjno i ponekad kad se to nije sviđalo ni njenoj „strani“. Hrabrost u ženskom rodu. Ona žena i ona hrabrost koja je znala šta znači probiti led i koja ga je probijala dokazujući da nesavršen izgled i izgovor nisu prepreka za savršenog skupštinskog izveštača, za pokretanje alternativnih medija, prve privatne TV produkcije, nosanje kaseta po Srbiji radi širenja slobodne reči, pokušaj ispravljanja krivih drina u esnafu, pa i u regulatornom telu. Neko ko će tek da nedostaje. To je Goca. Videćeš, dušo.

Goran Marković, reditelj:

Beskompromisna i časna

Ponosan sam na moju školsku drugaricu koja je proživela jedan apsolutno častan život, baveći se svojom profesijom beskompromisno. Malo je ljudi koji su od početka do kraja bili toliko pošteni da niko nije dovodio u pitanje njihove stavove i ljudske vrednosti. Odlazak Goce Suše težak je udarac svim ljudima koji misle nezavisno.

Lila Radonjić, urednica produkcijske kuće „Mreža“:

Retka novinarska veličina

Potresena sam vešću da je Goca Suša otišla. Jedna takva veličina u novinarskom svetu retko se rađa. Goca se nije uprljala u ovom našem ‘prljavom dobu’. Radila je dobro svoj posao, učila mlade ljude šta je novinarstvo… Sa jednom ekipom novinara koji su obeležili ovo naše vreme i realno prikazivali događaje koji se zbivaju ponašala se kao pravi profesionalac. Ostaće sigurno zauvek u sećanju svih nas.

Veran Matić, novinar, predsednik Komisije za istraživanja ubistava novinara:

Sa njom odlazi jedna epoha

Sa Gocom Sušom odlazi deo jednog vremena i novinarske epohe. Od vrhunskog skupštinskog izveštača tadašnje državne televizije Goca se prilagodila konceptu Yutela kojim je pored profesionalnog otvoreno iskazala i svoj politički stav prema krvavom raspadu bivše zemlje. VIN produkcija je bila pionirski poduhvat koji je omogućio da „bus linkom“ kasete stignu do najudaljenijih tačaka Srbije u borbi protiv Miloševićeve informativne blokade. Nastavila je borbu i nakon Petog oktobra. Ni ona kao ni svi mi nije bila imuna od brojnih političkih i medijskih razočarenja. Nije prestajala da se bori i kada je bila u RRA/REM-u. Ali i tamo je bila manjina.

Ona razumna koja se bori za principe i poštovanje zakona. Sa Gocom odlazi i ta vrsta aktivizma koja se nije libila da iznosi i političke sudove. Toga više nema ili ima sve manje. Zato će se Gocin odlazak osetiti po više osnova… Generalno ne znam uopšte kako ćemo sa nekim neophodnih pomirenjem kada gubimo supstancu onih koji bi mogli da daju veoma važan autentičan doprinos tome. Pamtiću je i po tome što mi je u Opatiji rekla da mogu peške do Rijeke i da je to nekoliko kilometara, ispostavilo se da je to 18 kilometara na kraju bilo.

Miša Brkić, novinar

Pamtiću je po cigareti za cigaretom

Pamtiću je po cigareti za cigaretom dok sedi za pisaćom mašinom i ja gledam kako se jedan nenadmašni, vrhunski televizijski novinar muči da otkuca novinarski tekst za štampane medije… U vreme naše mladosti to što je ona uspostavila standarde u izveštavanju iz Skupštine, taj standard nikad više posle toga nije dostignut. Urednik centralnog dnevnika posle nje nikad nije dosegnut… Ono po čemu će najviše i najduže Goca Suša biti upamćena je po arhivi VIN produkcije. To što je ona ostavila srpskom društvu – dokaz, elektronski trag Srbije devedesetih godina, to je neopisivo važno za ovo društvo, a isto tako i trud koji je ona učinila da taj VIN održi na najvišim profesionalnim standardima je nešto nezabeleženo u istoriji novinarstva.

Bila je drug koji vas inspiriše i tera da iz sebe izbacite najbolje zanatsko i ljudsko. Ta druženja kad um vrca je nešto što oplemeni čoveka za ceo život.

Priredila: Aleksandra Ćuk