Prisluškivani razgovori „zemunaca“ vraćeni u BIA

Ustavni sud je naložio vladi da objasni zašto dokumentacija na osnovu koje je nastao izveštaj Koraćeve komisije nosi oznaku državna tajna. To je sad druga vlada. Mislite li da će biti obelodanjeno?

– Postoje dve stvari. Jedno su uredno snimljeni i prekucani iskazi svih ljudi koji su zvani da govore pred Komisijom. To je više od trideset ljudi, koji su svi odgovarali na pitanja i sve je snimljeno i prekucano i nalazi se u toj dokumentaciji. Razgovarali smo sa svakim za koga smo mislili da može da pomogne ili da da neko objašnjenje da razumemo eventualne probleme ili propuste u obezbeđenju. Naš mandat se i odnosio samo na utvrđivanje eventualnih propusta. Drugo su prateća dokumenta kojih ima raznih.

Kao na primer?

– Dokumenta o unutrašnjoj organizaciji Bezbednosno-informativne agencije. U jednom trenutku smo tražili da nam se da sve ono što je Državna bezbednost imala kao rezultat primene tajnih mera, odnosno prisluškivanja Zemunskog klana, i to od trenutka kada su došli novi ljudi da vode BIA… Razumem da možda Vlada Srbije ne želi da objavi dokumenta o unutrašnjoj organizaciji BIA. To nijedna zemlja ne da. Ali ne vidim nijedan razlog zašto razgovori s ljudima koji su pozvani pred Komisiju da govore ne mogu da budu obelodanjeni. Meni to nije jasno.

Mislite li da bi to pomoglo u razumevanju atentata na premijera Đinđića?

– Pomoglo bi da ljudi steknu bolji uvid u to kakvih je sve problema bilo s obezbeđenjem. Jedan od glavnih problema je bio što je došlo do uspostavljanja BIA kao vladine agencije, koja više nije u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ranije, dok je Državna bezbednost bila sa javnom bezbednošću, obezbeđenje je radila Državna bezbednost. Razlog je prost. Obezbeđenje je pre svega obaveštajno, a mnogo manje je to što ljudima odmah upadne u oči – oni ljudi s tamnim naočarima… To je poslednja linija odbrane. Prava odbrana svake štićene osobe u svetu je obaveštajna. Došlo je do tog razdvajanja i pokazalo se da obezbeđenje Zorana Đinđića nije sistematizovano unutar MUP Srbije i da nije od BIA dobijalo adekvatne podatke o eventualnoj ugroženosti premijera. To je bio jedan od glavnih problema, koji će svako videti, naročito iz razgovora sa pripadnicima obezbeđenja Zorana Đinđića. Oni su čak imali legitimacije na kojima je pisalo Državna bezbednost, iako ona više nije postojala. Praktično su imali nevažeće legitimacije. Toliko je to kasnilo u MUP-u.

Da li je u MUP-u neko snosio odgovornost zbog toga?

– Koliko znam, tada je smenjen sekretar MUP-a, ali je, kada je došla Koštuničina vlada, on prebačen na neko drugo mesto u MUP-u.

Mislite li da će posle odluke Ustavnog suda oznaka državna tajna ipak biti skinuta sa tih dokumenata?

– Ne vidim nijedan razlog zašto se ti dokumenti ne daju javnosti… Ali, smatram da sasvim sigurno tajna neće biti skinuta, mada bih i sam voleo da znam objašnjenje zašto se ne skida. Moje je lično mišljenje, a mislim da to misle i članovi Komisije, da nema nikakvog razloga da se ta oznaka ne skine. Jedini razlog bi mogao da bude da se štiti neka poverljivost države, a ne ti razgovori. Oznaku tajnosti bi bilo dobro skinuti jer bi se tako u najvećoj mogućoj meri demistifikovao problem obezbeđenja Zorana Đinđića. Ljudi bi, nažalost, videli ono što često vide i danas – kako glavne poluge države ne funkcionišu. Možda bi to pomoglo da se te stvari urede drugačije.

Pomenuli ste da je Komisija dobila transkripte prisluškivanih razgovora pripadnika Zemunskog klana nekoliko meseci pre ubistva premijera?

– Ne mislim da je potrebno da javnost to vidi, jer se tu radi o konkretnim osobama. To je vraćeno u Državnu bezbednost, pošto je to njihova arhiva. Takođe, onda se vidi metod rada tajne službe, ali i koga su prisluškivali. Mislim da su za to potrebne i sudske odluke, jer ti ljudi sutra mogu da vas tuže sudu.

Da li je nađeno nešto posebno u tim transkriptima prisluškivanih razgovora pripadnika Zemunskog klana?

– Nije nađeno ništa posebno. Rekao bih da Državna bezbednost tu nije podbacila. U tim razgovorima nije bilo ničeg zanimljivog, mada su sami razgovori zanimljivi. Recimo kad Dušan Spasojević zove jednu osobu. Moj lični utisak je da je Spasojević imao nekoga u tadašnjoj Državnoj bezbednosti, koji ga je obaveštavao šta je prisluškivanje našlo. Recimo, on zove jednu osobu i kaže – nemoj da pričaš. Znači da ga ta osoba odmah obaveštava da je neko nešto rekao o njima privatno – gde su, šta rade…

To se sve događa pre atentata. Uostalom, neki ljudi iz Državne bezbednosti su osuđeni kao pripadnici Zemunskog klana, tako da bi to bilo objašnjenje.

Da li je to onda ipak razlog zašto Vlada odbija da obelodani dokumente?

– Ne, mislim da odbija zato što u Vladi neko nije razmišljao šta je interes javnosti. To je inače ogroman materijal, kao što sam već pomenuo. Govorilo je skoro 40 ljudi pred Komisijom. Svako od njih je govorio od 30 minuta do jedan sat.

Da li su ti transkripti uvršteni u dokazni materijal na suđenju za ubistvo premijera Đinđića?

– Mislim da ne. Ali je zanimljivo da je tadašnji sekretar Vlade Dejan Mihajlov dao jednom nedeljniku na uvid deo diskusije na sednici Vlade posle pobune Jedinice za specijalne operacije (JSO) oktobra 2001. Po tadašnjem zakonu, ne znam da li je to promenjeno, snimci sa sednice Vlade su tajni. Kako su to oni dobili i pritom su vešto montirani, jer nisu integralni, nego sečeni? Koštuničina vlada je vešto manipulisala kada je njoj nešto trebalo. Oni su objavili jedan redigovani tekst, delove teksta, koji su trebali vrlo tendenciozno da pokažu kako je vođen razgovor na sednici Vlade koju je vodio Zoran Đinđić. Ispalo je da smo mi podržali tu pobunu.

Nismo našli zaveru unutar obezbeđenja

Ipak, pitanje odgovornosti moglo bi da se pokrene?

– Kao Komisija predložili smo MUP-u i BIA dalju istragu, koja nikada nije obavljena, predlog je odbačen. Istina, mi nismo našli zaveru unutar Đinđićevog obezbeđenja. Pošto se puno govorilo o tim kamerama na zgradi Vlade Srbije, reći ću još i ovo. Pred Komisijom su govorili ljudi koji su radili projekat tih kamera i imate detaljno objašnjenje zašto su bile isključene. U materijalima Komisije je i elaborat kako treba postaviti kamere. Ne znam da li je to vraćeno u BIA. Uzgred, te kamere nisu snimale okolinu zgrade, nisu ni stavljene tako da snimaju okolinu zgrade, nego samo ulaz. Nažalost. Ne znam zašto ne daju na uvid javnosti neke od tih dokumenata, na primer. Možda je od 2003. i to promenjeno? Ali recimo, ako nije, na osnovu elaborata neko može da zna kako je pokrivena zgrada Vlade. To neko mora da proceni, ali ne vidim razlog zašto razgovori s ljudima koji su svedočili ne bi bili obelodanjeni.