Privatno vlasništvo najznačajnija garancija slobode

Polazeći od stava da je stari liberalno-demokratski poredak izvor svih zala čovečanstva (ekonomskih kriza, egoizma pojedinaca, licemerja političara, nepravedno stečenog bogatstva, velikih klasnih razlika, izvitoperenih kulturnih vrednosti), smatralo se da je imperativ vremena da se ukinu sve one institucije koje su ga simbolizirale: nedodirljivost privatnog poseda, neutralno apstraktno zakonodavstvo, parlamentarna demokratija. Ugledni filozofi, pravnici, ekonomisti pozivali su na radikalni preokret: nova organizacija proizvodnje i raspodele trebalo je da zameni tržišni haos, a narodni diktator ostvarenje društvene pravde i nepokolebljivu veru da se stari sistem u okruženju uruši.
Osnovna ideja da je zajednica iznad pojedinca, smatra Hajek, postala je idejni rasadnik za sve vrste zloupotreba. Uspostavilo se čvrsto moralno uverenje da kolektivni ciljevi dopuštaju svaku vrstu ponašanja, da principijelno ne sme ništa stajati na putu da se oni realizuju. Dobrovoljnim pristankom masa da se priklone volji diktatora i ukidanjem svake vrste institucionalno dopuštene opozicije stvorena je mogućnost da se do savršenstva razradi načelo da cilj opravdava sredstvo. Praveći kontrast između individualističke etike liberalnog učenja, po kojoj jedinka ima izbor u biranju ciljeva i odgovornost prema svojim postupcima, i kolektivističke etike, koja u ime celine dopušta svako kršenje uobičajenih normi, Hajek pokazuje šta su konsekvence ovakve doktrine: „Načelo da cilj opravdava sredstvo u individualističkoj etici smatra se poricanjem svakog morala. U kolektivističkom tipu morala ono nužno postaje vrhovno pravilo, skoro da nema stvari što dosledni kolektivista neće biti spreman da učini ako služi ’dobru celine’, jer mu je ’dobro celine’ jedini kriterijum šta treba da radi. Državni razlog u kojem je kolektivistička etika našla najeksplicitniju formulaciju, ne zna za druge granice do onih koje postavlja celishodnost – pogodnost određenog čina za cilj koji se ima u vidu. A ono što državni razlog potvrđuje u pogledu odnosa različitih zemalja primenjuje se i na odnose među različitim pojedincima u kolektivističkoj državi. Ne može biti granica onome što njen građanin mora da bude spreman da uradi, nema čina u kojem njegova svest sme da ga spreči, ako je to neophodno za cilj koji je postavila zajednica ili koji mu pretpostavljeni narede da postigne.“
To je po svoj prilici i osnovni razlog zašto su toliki ljudi u totalitarnim porecima sa ravnodušnošću gledali istrebljenje svojih sugrađana ili čitavih naroda. S jedne strane, žrtve su od strane vođa prikazivane kao prepreka ostvarenju željenog kolektivnog cilja, kao neprijatelj koji suštinski egzistencijalno ugrožava njihov jedinstveni organski korpus. S druge strane, tamo gde neko drugi ima apsolutnu moć odlučivanja, gde se kao moral promoviše slepa poslušnost, ne može se ni očekivati da individua preuzme moralnu odgovornost za ono što mu je rečeno da čini. On je samo tehničko oruđe u sprovođenju više volje.
Iz ovog negativnog iskustva centralizovanog planiranja tridesetih godina Hajek je izveo jednu dodatnu tezu: ukoliko se moderna zapadna društva povedu za prekomernim planiranjem ona će, neželjeno, korak po korak, uvodeći sve veće mere regulacije, početi da ruše osnovne vrednosti na kojima je počivao uspeh modernog društva. Kada se unište ključne liberalne ustanove – nedodirljivost privatnog vlasništva, sprovođenje obaveza, tržišna konkurencija, uloga privatnog prava, odvojenost zakonodavne, sudske i izvršne vlasti – državna administracija će u ime efikasnosti svojih regulativnih mera početi da se sve više oslanja na diskrecione odluke, neutralisanje konkurencije i izuzimanje vlastitog delovanja od zakonskih normi koje važe za ostale učesnike. Ako bi država preuzimala sve veće sektore proizvodnje, kao što se to jednom već dogodilo, ako bi se smanjila uloga privatnog vlasništva, ako bi javno pravo zamenilo privatno pravo, sve to zajedno moglo bi voditi u pravcu totalitarizma, zaključuje Hajek.
„Naša generacija je zaboravila da je sistem privatnog vlasništva najznačajnija garancija slobode, i to ne samo za one koji poseduju vlasništvo nego ništa manje i za one koji ga ne poseduju. Samo zbog toga što je kontrola nad sredstvima za proizvodnju podeljena među mnogim ljudima koji postupaju međusobno nezavisno, samo zato što niko nema potpunu vlast nad nama, mi kao pojedinci možemo da se odlučimo šta da učinimo od nas samih. Ako bi se sva proizvodna sredstva prenela u jedne ruke, bilo da su to nominalno ruke ’društva’ kao celine ili diktatora – bilo ko da ima kontrolu nad sredstvima, ima potpunu vlast i nad nama.“
Nastavlja se