Foto: Fonet/AP

Prema njegovim rečima, u nekadašnjem motelu u Adaševcima se sada nalazi više od 1.000 migranata, od kojih je polovina mlađa od 18 godina. Stigli su iz petnaeestak zemalja – Avganistana, Iraka, Šri Lanke, Pakistana, Irana, Sirije, Konga, Etiopije, Bangladeša, sa Kube… U Adaševcima su im obezbeđeni smeštaj, tri obroka dnevno, uključujući dva topla obroka, medicinska zaštita tokom 24 sata i posebna briga za decu i trudnice. Deci smo osigurali i neku vrstu neformalnog školovanja, učenje engleskog i nemačkog jezika, izjavio je Velimirović. On je naveo da je ukupna površina prihvatnog centra 6.000 kvadratnih metara, sa dva zidana objekta i pet velikih šatora. Žene i deca su uglavnom smešteni u zidanim objektima. Migranti u Adaševcima borave po nekoliko meseci. Većini je želja odlazak u Nemačku, ali su suočeni sa činjenicom da je Mađarska za njih, praktično, potpuno zatvorila granicu.

Tridesettrogodišnji Mohana Krišnan je iz Šri Lanke krenuo pre osam meseci i, preko Dubaija, Irana, Turske, Grčke i Makedonije, stigao u Adaševce pre mesec i po dana. Krišnan tvrdi da je diplomirao elektroniku i komunikacije i da njegov brat živi u Nemačkoj već šest godina, ali da ne zna da li će i kako stići do Nemačke. Kao osnovnu teškoću migranti pominju zimu i hladne šatore. Četrdesetogodišnji Muhamed Kan kaže da je vodoinstalater i električar i da je 12 godina radio na građevinama u Saudijskoj Arabiji, ali da je, kada se vratio u Pakistan, „imao problema“ i sa talibanima i sa vladom. Kan zato, posle godinu dana na putu i četiri meseca provedena u Adaševcima, želi u neku evropsku zemlju „gde bi bio zaštićen i mogao da nađe posao“. Šesnaestogodišnji Milad Nuri je iz Irana, ali je poreklom iz Avganistana. I Nuri želi u Nemačku, pošto tamo ima strica i očeve prijatelje, pa u toj zemlji može da se obrazuje i radi. U Adaševcima je loše za tinejdžere, jer nam je dosadno, nemamo šta da radimo, bilo kakav posao, ocenio je Nuri.