Siniša Nikolić, advokat i bivši šef kabineta Zorana Đinđića, kaže za Danas da je u tim trenucima stajao pored prozora u premijerovom kabinetu u Nemanjinoj 12, čekajući ga.

– Nakon pucnja, video sam nekoliko ptica, koje su se uplašeno vinule iz parka, ali nikad više Zorana. Danas dok razmišljam o tim trenucima, prisećam se čudnih misli koje su mi prolazile kroz glavu dok su oko mene trčali, plakali i vikali. Šta bi Zoran uradio sada, pomislih? I eto, tako, manje više uz isto pitanje, živim i danas. Šta bi u ovom trenutku uradio Zoran? – navodi Siniša Nikolić.

Goran Vesić, biznismen i bivši narodni poslanik i šef Đinđićevog kabineta, priseća se za Danas da je u vreme atentata bio u Narodnoj skupštini.

– Bio sam na zajedničkoj sednici Odbora za bezbednost i Odbora za sport, na kojoj smo raspravljali o zakonu o nasilju na sportskim terenima. U jednom trenutku primio sam SMS od Dragana Šutanovca, koji me je pitao šta se desilo ispred zgrade Vlade. Tada nisam znao šta je bilo u pitanju, šta da odgovorim. Sećam se da je general policije Sreten Lukićnapustio sednicu. Odmah sam pozvao Vladu Srbije, a sekretarica mi je rekla šta se desilo. Nisam mogao da verujem – ističe Goran Vesić za Danas, u prvom razgovoru za medije posle više godina, a prvom ikada u kojem govori o 12. martu 2003.

Naš sagovornik dodaje da je u kolima, na putu ka Kliničkom centru, razmišljao o tome da će Đinđićsigurno preživeti, „jer je uvek nalazio put da se izvuče iz teške situacije“.

– Kada sam stigao u Klinički centar zatekao sam puno ljudi. Doktor Đorđe Bajec nam je rekao da je premijer mrtav. Posle šest godina od Zoranove smrti, mnoge njegove ideje se sprovode, kao što je put ka Evropi. Ne znam da li bi bio zadovoljan tempom, ali ako može da nas vidi, siguran sam da je zadovoljan što se njegove vizije nastavljaju – navodi Vesić.

Vladan Batić, ministar pravde u vladi Zorana Đinđića i predsednik Demohrišćanske stranke Srbije, kaže za Danas da je u trenutku kada je izvršen atentat na premijera bio na konferenciji za novinare u prostorijama svoje partije.

– Ljudi iz obezbeđenja su mi prišli i rekli da hitno moram da idem u zgradu Vlade, ali nisu znali zbog čega. Međutim, veću kolima sam saznao da je pucano na Zorana i da je ranjen. U tom trenutku nisam shvatao koliko je situacija bila ozbiljna. Stigao sam u Vladu među prvima i video ljude s automatskim oružjem koji su stajali ispred zgrade. Unutra su ljudi bili u neverici, mnogi su plakali. Zavladala je neka čudna tišina, muk. Pozvao sam Vladimira Bebu Popovića, koji mi je rekao da je Zoran teško ranjen i da su male šanse da preživi. Posle pola sata primio sam vest da je preminuo – priseća se Vladan Batić.

Kako kaže, nije smrt pogodila samo Zorana Đinđića, njegovu porodicu i prijatelje, većcelu Srbiju i njenu budućnost, „jer smo zastali na putu evropskih integracija i još tapkamo u mestu, uprkos naporima“.

Dragan Milovanović, bivši ministar za rad i zapošljavanje i menadžer Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, priseća se za Danas da je na dan ubistva Zorana Đinđića bio na sednici tadašnjeg vladinog Odbora za privredu sa Božidarom Đelićem i Aleksandrom Vlahovićem, kao i drugim članovima.

– Na sednici, koja je trajala do 12 časova, razgovarali smo o kragujevačkoj Zastavi. Posle toga smo Đelić, Vlahovići ja izašli ispred zgrade Vlade. Verujem da smo ubicama bili na nišanu, jer je posle pola sata Zoran ubijen. Sećam se da sam nakon toga otišao u Ministarstvo rada jer sam imao mnogo posla – kaže Milovanović.

Naš sagovornik navodi da mu je odmah potom iz informativne službe Ministarstva javljeno da je bilo pucnjave ispred Vlade Srbije. U kolima sam saznao da je rečo premijeru, dodaje Milovanovići objašnjava da je sve ljude u Vladi zahvatio šok.

– Znali smo da je ranjen, ali ne i koliko teško. Posle otprilike pola sata, Tomica Milosavljevićnam je javio da je Zoran preminuo – kaže on.

Prema njegovim rečima, ubistvo premijera Đinđića je bio tragičan događaj, koji je obeležio dalji pravac zemlje. Kako navodi, obistinile su se Đinđićeve reči da „ako Srbija sada stane, neće se pokrenuti za deset godina“.