Bezuslovno verovati strahu žena

Za neke od nas koje od 1990. u dvadesetak gradova u Srbiji radimo direktno sa ženama kojima muškarci svakodnevno prete, situacija je dobro poznata. Ona počinje od društvenog sistema koji daje privilegije muškom rodu, muškarcu, da može ako je besan da ubije. Koliko ubistava je već odradio na kompjuterskim igricama, nema broja. Koliko puta je rekao ‘Ubiću te!’ svojoj ženi, nema broja! Koliko puta je udario, izmlatio, seksualno napao, isekao, išamarao, prisilio, ni tu nema broja.

A žene – sto puta su rekle u centrima za socijalni rad ‘Ubiće me!’ I Ništa. Nakon okrutnih femicida od prošle nedelje, ostalo je pitanje: Zašto se reči žena nisu uzele ozbiljno?

Zakon o ‘zabrani prilaska’ osobama koje su opasne već postoji, puno smo radile mi feministkinje da bi do tog zakona stigle. Ali ništa. I ne samo da ovi nasilnici, a sad već ubice, nisu imali zabranu prilaska ženama i deci kojima su pretili, nego su institucije insistirale da se nasilnici s decom viđaju. Uprkos činjenici da su majke te dece imale strah, da su deca imala strah, da su i socijalne radnice imale strah od tog viđanja! Ali ništa. Kakav je to društveni sistem u kome socijalne ustanove ne veruju strahu žena i dece nego se rukovode apstraktnom kodu patrijarhalnog sistema o ‘pravu oca’ da viđa dete, iako se svi plaše tog viđanja. Iako se nasilnik ‘viđanjima’ samo sveti ženi što mu je izmakla kontroli, a ne rukovodi se željom za decom. Dakle, sad se jasno vidi da je taj kod o ‘ulozi oca’ jači do svih stvarnosti. Apstraktni arhaični ukorenjeni koncept o ‘ulozi oca’ u razvoju deteta je jači od samog deteta i od samog života. Socijalne radnice u medijima izjavljuju da im je potrebna ‘oružana zaštita’ da bi ispunile zadatak o ‘kontrolisanom viđanju’ nasilnika i dece! O čemu se tu radi? Da li sam ja dobro razumela ministre kada su potvrdili da će od sada deca morati da prolaze pored naoružanih policajaca da bi viđala nasilnike očeve koje oni ne žele da vide? Znači da političari ništa nisu razumeli, da i dalje ne čuju strah žena i dece, već izvršavaju diktat patrijarhalnog sistema za koji već znamo da je zasnovan na neprijateljstvu prema ženama i na privilegijama muškarcima. Dosta je bilo! Koliko ubijenih žena treba da bude da bi država shvatila da mora da počne da veruje iskustvu žena, a ne apstraktnom ženomrzačkom principu ‘očuvanja porodice’! Od 2010. po statistici, koju država nema, 252 žene su već ubijene.

Samo jedna je poruka ovog teksta: Moramo verovati iskustvu straha žena koje žive u nasilju. Nikada u naučnim istraživanjima nije potvrđeno da je nasilni otac neophodan za razvoj dece. Dapače, treba ga ukloniti od žena i dece ako hoćemo da nam nove generacije rastu bez nasilja. Treba ukloniti ‘kontrolisano viđanje’ dece s nasilnicima koji prete. Treba iskoristiti član porodičnog zakona o ‘zabrani prilaska’. A novi odgovorni muškarci kojih je sramota nasilja muškog roda treba da smišljaju šta će raditi sa ubicama.

Autorka je konsultantkinja za žene sa traumom muškog nasilja

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.